Славица Гароња: Врт тајни – Српске женске приповетке до 1950. године/АНТОЛОГИЈА. – Београд: Вукотић media, 2016. – 358 стр., 24 cm. Врт наде – АНТОЛОГИЈА женске приповетке од 1950. до данас. – Београд: Вукотић медија, 2017. – 434. стр, 24 cm
У два обимна тома Славица Гароња (професор Универзитета, песникиња и приповедач, фолклориста: књиге Народне песме Славонске границе (1987), Антологија српске народне лирско-епске поезије, Српско усмено поетско наслеђе Војне крајине у записима 18, 19. и 20. века… Из родних студија: Жена у српској књижевности (2010), Жена и идеологија (2016), направила је неком мали некоме велики књижевно-теоријски и антологичарски подвиг. У првој књизи заступљен је један век (1854-1950) наше приповедне прозе из пера списатељица. Отвара је прича Милице Стојадиновић Српкиње (1828- 1878) “препозната” у дневнику У Фрушкој гори 1854,). Објављена је у едицији Баштина ( Просвета, Бееоград, 1985., уредник Светлана Велмар Јанковић). Следи занимљив низ имена и дела а ми ћемо преписати неколико белешки из завршне целине Извори: Милка Гргурова (Атентаторка Илка и друге приче, приредила Светлана Томић, Службени гласник, Београд, 2014. (Колекција Гласови), Драга Гавриловић (Изабрана проза, избор и предговор Јасмина Ахметагић, Конрас, Београд, 2007), Лепосава Мијушковић, Јелена Димитријевић, Анђелија Лазаревић – кћер писца и лекара Лазе Лазаревића (Говор ствари: сабрани списи, приредила Зорица Хаџић Службени гласник, Београд, 2011. (Колекција Сопствена соба), Даница Марковић, Смиља Ђаковић, Милица Јанковић, Мара Ђорђевић Малагурска, Јела Спиридоновић Савић, Исидора Секулић, Фрида Филиповић, Јелена Билбија (Приче о селу и граду, (Издавачко и графичко предузеће Геца Кон, Београд, 1934.) и Милка Жицина. Петнаест добрих списатељица за један век и код многољуднијих нација је сасвим довољно.
Колико је Славица Гароња добар антологичар/антологичарка, у време две-три године трајања социјалистичког реализма и снажне обнове модернизма и у поезији (неосимболизма и даље) до стварносне прозе и осталих теоријских појмова у књижевној критици, видимо по избору тек двадесетак ауторки, уместо, рецимо, 120 врсних приповедачица јер је одавно схватила да антологије било којег тематског, па и родног усмерења нису списак имејл адреса, како песника и песникиња, тако и прозаиста и прозаисткиња. Књигу отвара прича Светлане Велмар – Јанковић (1934-2014), следе Јара Рибникар (Храдец Кралове, Чешка 1912.- Београд, 2007), Гроздана Олујић, Вида Огњеновић, Милица Мићић Димовска, Љиљана Ђурђић, Боба Благојевић, Ана Шомло, Радмила Гикић Петровић, Мирјана Павловић, Љубица Арсић, Гордана Ћирјанић (2010, Нин-ова награда), Мирјана Митровић, Јелена Ленголд, Љиљана Дугалић, Стана Динић Скочајић, Весна Капор, Душица Милановић, Лаура Барна и Слађана Илић. На крају један цитат из ауторкиног предговора другој књизи: “Основу савремене женске приповетке чини дубоко урбани доживљај живота савремене жене, где готово и нема трагова руралном, сем у спорадичним примерима. Хронотоп наших књижевних савременица увелико је проширен: то је често и метафизички простор Балкана, као вечито кризни простор егзистенције. Најзад, жена и женска судбини, изнађеној самосвести и сопственом изразу, као својеврсној побуни пред традиционалним и, најчешће, мушко-женски односи показују значајне искораке и увиде у живот савременог човека и нашу, све више дехуманизовану и обесмишљену цивилизацију.