Понедељак, 26. март у 20 часова
Спрско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Разговори с разлогом
Војислав Карановић „Избрисани трагови“
(Народна бибиотека „Стефан Првовенчани“,едиција Повеља, Краљево 2017)
Учествују:
Драган Бошковић
Милан Туцовић
Уређује и води Дејан Симоновић
„Воја Карановић је добар човек.“ (Драган Бошковић)
„Тиме смо се већ приближили ономе што сматрамо да је најважније када хоћемо да одредимо особености Карановићеве поезије, а што видимо у схватању квалитета њених основних инстанци. О каквом свету је у њој реч, о каквом језику и каквој субјективности? То је свет у коме је измешано свакодневно и надстварно (и то у различитим ликовима онога што је са оне стране стварности: свето, магијско, сновидно итд.). То је језик невероватно једноставан – и тешко се може замислити по коју је све цену била стечена та једноставност. И коначно, то је субјективност ухваћена у једном тренутку њеног дифузног, динамичког постојања; Карановићева метафора за то је „жива решетка“, а уз њу бисмо могли додати и друга, не мање метафорична одређења: поље сила, или мембрана кроз коју се успоставља осмотичка размена између света и језика.“ (Саша Радојчић)
Војислав Карановић је рођен 1961. године у Суботици. Дипломирао је југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Живи у Београду.
Објавио је књиге песама: Тастатура (1986), Записник са буђења (1989), Жива решетка (1991),Стрми призори (1994), Син земље (2000), Светлост у налету (2003), Дах ствари (изабране песме, 2005), Наше небо (2007), Унутрашњи човек (2011), Поезија настаје: изабране песме / Poetry originating:selected poems: bilingual edition (2014), Избрисани трагови (2017) као и књигу есеја Ослобађање анђела(2013).