Ана Стишовић Миловановић: Књиге за Људмилу

Ана Стишовић Миловановић

Књиге за Људмилу: постмодерни романи Милисава Савића

Петак, 18. мај у 12 часова

Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Представљамо:

Ана Стишовић Миловановић

Књиге за Људмилу: постмодерни романи Милисава Савића

(Центар за културу, образовање и информисање „Градац“, Рашка, 2018)

Учествују:

Сава Дамјанов

Ана Стишовић Миловановић

Милисав Савић

Уређује и води Дејан Симоновић

„Рукопис монографије Књиге за Људмилу (Постмодерни романи Милисава Савића), ауторке Ане Стишовић Миловановић, обухвата укупно 149 страница компјутерског текста, а поред увода и закључка сачињен је из четири цјелине. Прва цјелина Ерос у загрљају Танатоса посвећена је анализи романа Ћуп комитског војводе, друга цјелина Phobos i Aphobia односи се на анализу романа Хлеб и страх, трећа цјелина Прича која се морала написати обухвата интерпретацију романа Ожиљци тишине, док је четврта цјелина Perpetum ver est утемељена на тумачењу романа La Sans Pareille.

Ана Стишовић Миловановић полази од тезе да је дјело Милисава Савића парадигматично за разумијевање појавних облика и мијена српске прозе у другој половини 20. вијека, те од увјерења да су четири издвојена романа: Ћуп комитског војводе (1990), Хлеб и страх (1991), Ожиљци тишине (1996), La Sans Pareille (2015); узорни за разумијевање Савићевог постмодернистичког поступка. Односи се то, прије свега, на утемељење “експеримента” и “феномена игре”, као кључних књижевних поступака, на синкретизам жанровских облика, на “отвореност приче”, на нову улогу читаоца као “саствараоца”, ентропију и хијазам, интертекстуалне везе, на укрштање дијегетског и миметичког. У крајњем виду, усмјерено је то на непрестану потребу да се преиспитује однос живота и литературе, стварности и фикције, начина на који се живот претвара у књижевни текст, те начина на који књижевност и умјетност могу повратно дјеловати на стварност.

У том смислу је веома добро одабран наслов монографије Књига за Људмилу, јер полази од имена главне јунакиње романа Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник, која носи парадигматично значење идеалне и посвећене читатељке. Људмила посједује невјероватну љубав према читању, као и увјерење да ће из те страсти читања проистећи снажна енергија која ће спасити свијет, зато она истовремено чита више романа и не жели да се то читање било кад оконча.

Аналитички приступ Ане Стишовић Миловановић почива на интерпретацији доминантних умјетничких форми, као што су: хронотоп, композиција, статус наратора, интертекстуалне везе, те читалачки пријем свакога дјела, али и поетички и аутопоетички принципи на којима почива постмодернистички романескни поступак Милисава Савића. При томе је у анализи романа Ћуп комитског војводе посебно издвојен митски дискурс, однос имагинације и историје, феномен дуализма (аптроними, антагонисти, алегорезе), као и колективно биће и свијест јунака. У роману Хлеб и страх посебно је издвојен статус наратора, који доживљава мијене од перспективе дјетета до одраслог човјека, укрштање феномена љубави и смрти, те сложени међуоднос аутора, дјела и читалаца, као и наглашена аутопоетичка дилема заснована на сложеном међуодносу литературе и живота приликом обликовања свијета умјетничког дјела. У анализи романа Хлеб и страх посебан акценат је стављен на интертекстуалне везе и прожимања са дјелом Иве Андрића и Милоша Црњанског, те на симбиози Ероса (анима и анимус) и Танатоса (јунак и вријеме). У роману La Sans Pareille посебан аналитички сегмент посвећен је феномену интермедијалности, сложеним облицима у којима се појављује феномен љубави, те бројним мултижанровским и палимпсеистичким формама које се појављују у тексту овога романа. Мислимо на приче, снове, писма, завршетке, фусноте, на индекс имена, на мјеста, датуме и појаве, са циљем да читање и разумијевање текста учине енигматичним и необичним.

Рукопис монографије Књиге за Људмилу (Постмодерни романи Милисава Савића), ауторке Ане Стишовић Миловановић, заснован је на добро усклађеном књижевнотеоријском и књижевнокритичком приступу, на савременом језику и терминологији науке о књижевности, на интерпретативној сигурности, те на креативној усмјерености на савремене, постструктуралистичке методолошке школе. Све то доприноси иновативном приступу, креативним тумачењима текстова, те успостављању нових синтеза, као и нових вредновања дјела Милисава Савића и правилног сагледавања његовог мјеста у српској књижевности посљедње трећине 20. и почетних деценија 21. вијека.“

У Нишу, 11. фебруар 2018.

Проф. др Горан Максимовић

Одсек за српску и компаративну књижевност

Филозофског факултета Универзитета у Нишу

Dejan Simonovic