Бојана Стојановић Пантовић: У обручу. – Краљево: Библиотека Стефан Првовенчани, 2017. – 61 стр.
Од деведесетих година па наовамо Бојана С. Пантовић присутна је у нашој књижевности, рекли бисмо, равноправно на два поља: као песникиња и књижевни критичарка и теоретичарка. Из његог књижевно теоријског опуса кога чини четрнаест књига издвојићемо поједине (Наслеђе суматраизма, 1998, Српски експресионизам, 1998, Српске прозаиде – антологија песама у прози, 2001. Морфологија експресионистичке прозе, 2003, Неболомство – панорама српског песништва краја ХХ века, Загреб, 2006, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, коаутор и прирешивач са Миодрагом Радовићем и Владимиром Гвозденом, 2011) и навести досадашње песничке књиге (Бескрајна, 2005, Заручници ватре, 2008, Исијавање, 2009, Лекције о смрти, 2013). Већ са првом књигом ауторка се јавља као зрео и формиран песник са препознатљивим песничким писмом које се на различите тематско-мотивске и стилистичке равни усложњава у следећим збиркама. Књига У обручу садржи 40-так песама подељених на четири целине/циклуса. Занимљив је контраст између наслова књге нешто и неко се налази у обручу и назива првог циклуса Изван зидина. Како је то бити опкољен (у обручу је и војни термин) а бити слободан можемо разумети читајући девет песама овог циклуса фокусираних на егзистенцију и делање богова древне Хеладе. Олимпијски богови су бесмртни и свемоћни, дакле : у свему слободни. У овом циклусу постоји песма У обручу посвећена песнику Станиши Нешићу (1956-2016) која представља својеврстан лирски дијалог, разговор, па и полемику, пре свега са насловом Нешићеве прве књиге Отварање престена из 1982., али и са садржајем његових дугих наративних стихова/песама у тој књизи фокусираних на свет богова и људи Старе Грчке. И обруч и прстен представљају старе мотиве, али сваки песник (про)налази свој поглед и лексичко-синтаксичке равни из којих исијавају различита значења. У овој информативној белешци навешћемо две Бојанине песме.
У ОБРУЧУ
Станиши Нешићу (1956-2016)
И ко каже да се прстен може отворити?
Тај чудни напор забележен је само
још на корици твоје књиге,
то злато које се излива попут
Далијевог часовника.
Углавном, прстен само појачава
свој неумољиви круг, и зауставља
нас на једној тачки узлета,
на врху једног ножног прста,
једне накострешене власи косе.
И онда оплови око нас, као једрењак,
стварајући, тобоже, привид отварања.
А у ствари, потврди оно кружно обртање
увек све мртвијих љубави
и никад догорелих ватри,
Чему присуствујемо сваки трен,
стискајући се покорно и нежно у
у његовом обручу.
(песма из циклуса Изван зидина са мотом Ранка Маринковића: “Бол ми каже: ја јесам и док јесам јеси и ти)
ИЗ ЗЕВСОВЕ ГЛАВЕ
Кажеш да сам рођена из твоје главе,
не из ребра, бутине или кука, како пристаје Еви.
Значи, ниси ни имао жељу за спајањем мушких и
женских капљица, Х, Y или XX хромозома
у овом случају.
Као да ти је довољно да ме замислиш,
Одсањаш, наслутиш ми обличје,
и презриво одбациш материцу
где бих срећно живела.
Уместо тога, закључао си ме у својој
лобањи, из које ме никад ниси пустио.
Хтео си да будем савршен спој алфа и омега,
духа и тела, трена и вечности.
А ипак: ставио си ми шлем на главу, копље у руку,
смислио за мене паклени план –
да будем мисао-ратник и луча-жена.
И гурнио ме да се котрљам низ обронке Акропоља,
док се коначно и заувек не раздвојимо,
Дечје божанство, богиња самоће.
Ето, занимљивог сусрета древног и безименог митотворца са дубоко индивидуализованим доживљајем савремене песникиње.
Н. Ћ. 8. 3. 2018.