Са Ђорђем Кубурићем разговара Даница Вукићевић, двадесет питања, двадесет одговора.
- Повод за наш разговор је твоја књига Клепсидра, ипак моје прво питање гласи: како је то бити песник, песник-библиотекар, домаћин књижевних вечери у Крупари?
На ово троглаво питање имам један одговор: бити песник, песник-библиотекар, домаћин књижевних вечери у Крупари значи бити Вавилоњанин, настањен у Кули; бити учен бунџија, разумети се у астрономију и математику; стремити небесима пентрајући се торњем без врха; бити читач у читаоници, читалац у поезији, зачињен Борхесом; значи отресати књиге са себе као изношено перје, и чувати их у сигнатурама алгоритма; крупити крхко знање са другим библиотекарима, писцима и читаоцима, чији број је замашан, али коначан.
- У нашој централизованој београдизам култури како изгледа културна, књижевна сцена у граду у којем живиш (Суботица), коме дајеш немали допринос преко књижевног живота у Крупари. Да ли можеш да издвојиш неки доживљај по било чему посебан а тиче се неког од твојих многобројних, повремено и знаменитих гостију?
Књижевна, како кажеш, сцена у Суботици поприлично је уштогљена и провинцијална. На прсте једне руке могли би се избројати писци чија перцепција добацује даље од Градског торња. Има младих, талентованих људи, али слуђених и дезоријентисаних у немалом граду, са мноштвом културних установа, али без репера и центрипеталне силе. Недостаје и универзитет, или бар катедра за књижевност. Такозвана аматерска књижевна сцена поприлично је развијена и асимилује млађахни кадар, који би се литерарно боље остварио у другачијим околностима. Напомињем да Крупара нема ама баш никакве везе са књижевним и културолошким миљеом Суботице, и као таква нема амбиција да доприноси тзв. књижевном животу Суботице. Крупара је потпуно аутохтона и аутономна, а ни град баш ни не мари за њу. А шта бих, и кога бих издвојио од гостију? Можда Басару, увек мрзовољног и мрсомудног, који је, међутим, у Крупари, био ведар и духовит. Или Кољу Мићевића, који је захтевао чекиће и наковањ, и свирао на тим инструментима. Или можда глагољивог Магичног Ћиру, кога није могуће прекинути зарезом, а камоли тачком. Ипак, на врху је мудри и луцидни Слободан Шнајдер.
- Да ли људи у школи у којој радиш знају да си песник? Када си ако си икада помислио: ја сам писац/песник? Ко је твој омиљени песник/песникиња/аутор/ауторка?
Неки знају, а неки можда и не. Међу колегама имам двоје-троје животних пријатеља; они ми долазе на књижевне вечери, њима поклањам своје књиге. Неки су пак чули, а већина зна да се бавим писањем благодарећи нету и фејсу. Неки појма немају, а ја се не трудим да сазнају.
То да сам песник, помишљам још из времена које је претходило објављивању моје прве књиге, када сам први пут видео своје песме у тада значајној
књижевној периодици, и сучелио се са афирмативним реакцијама њихових уредника и етаблираних писаца. Немам омиљеног песника, уколико би требало да издвојим само једну особу.
- Познате су твоје чврсте везе с популарном музиком (рокенролом): шта ти је та љубав дала? Писао си о рнр, да ли и даље слушаш своје идоле из младости (који су?).
Откад памтим, памтим рокенрол. У младости сам се интензивно бавио рок критиком, ишао на концерте, приказивао плоче, интервјуисао многе ликове. Утицај који је рокенрол извршио на мене знатан је и значајан. Он је настањен и у мојој поезији, и експлицитно, али претежно из офа, позадински. Слушам музику и даље, интензивно. Не само рок, већ и џез, блуз, соул, амбијенталну и филмску музику, класику.
- Чула сам једну занимљиву анегдоту из твог приватног живота која се тиче заборавности, расејаности (често оставиш бицикл испред радње и не вратиш се њиме, у међувремену бицикл добије новог власника), да ли си ти расејан човек?
У Суботици често краду бицикле. Крадљивци бицикла такорећи су опште место у том граду. Ја сам покраден три пута. Једном ми је двоточкаш украден испред продавнице, па испред обданишта а последњи пут из дворишта. Нисам толико расејан колико ми се догађају невероватне и идиотске ствари.
- У шта верујеш?
Скептик сам. Онај који сумња. А све оно у шта сам у младости мислио да верујем наталожено је у рециклираном искуству. И даље се таложи. Што сам старији, више сам блазиран и резигниран. Равнодушан.
- Када би се поново родио шта би волео да будеш/радиш?
Као одговор, наводим своју песму која се зове ЖИВЕТИ СВЕТ:
Искључити се.
Ишчезнути заувек одавде.
И постати честити племенити дивљак,
дивни варварин.
Поштовати обичаје и табуе.
Живети читав свет.
Путовати без одредишта.
Кроз пустињу и прашуму.
А може и овако:
The answer, my friend, is blowing in the wind.
The answer is blowing in the wind.
(Bob Dylan)
- Да ли постоји разлика у женском и мушком старењу? Колико година имаш субјективно (независно од године рођења)?
Случај комедијант удесио је да су и жене и мушкарци убеђени како имају мање година него што имају. А имају их колико имају. И ту се ништа не може додати. Али може се одузети. Године, па и деценије. Многи су убеђени (и многе су убеђене) да изгледају знатно млађе него што јесу. Жене се упињу да личе на своје кћери, а мушкарци настоје да мачоидно пркосе времену. Није то ништа ново. У Мановој новели Смрт у Венецији Ашенбах посматра човека живописно одевеног и разиграног. Учинило му се да је младић. Међутим, када га је помније осмотрио, видео је гротескног старца са мноштвом бора које је овај покушао да сакрије шминком. Мислим да су жене ипак више оптерећене неумитним протоком година. Има она флоскула: жене старе, а мушкарци сазревају. Мож да бидне а не мора да значи. Има и младих стараца и старих младића. Постоје тридесетогодишњаци који су старији од мене. А мојих шездесетак година је некако стало на цифри од четири и по банке.
- Твоја прва плоча? (није било ЦД-а, били су носачи звука). Последњи албум или песма који те је оборио/ла с ногу?
Мој седам година старији брат се ложио на рокенрол, те сам и ја био контаминиран, још од петог разреда. Буразер је куповао Џубокс, који је, тих раних седамдесетих, објављивао синглице од савитљивог винила са само једном нарезаном страном. Прва таква плоча коју памтим јесте велики хит Стоунса Ruby Tuesday. А стварно не могу да се сетим који је први сингл који сам купио. Али добро се сећам првог пазареног LP-ја: беше то легендарни први албум групе Time, који и сада сматрам једном од најбољих плоча југословенског рока. А последњи албум који ми се стварно допао јесте Songs from the Labyrinth од Стинга и Едина Карамазова, публикован године 2006, који, међутим, више припада класичној ренесанси него рокенролу.
- Да ли имаш подршку за оно што радиш? Мислиш ли да те људи разумеју и да ли ти је уопште стало до тога?
Ако мислиш на околности око писања и, уопште, бављења литературом, мој одговор је (након краћег размишљања) амбивалентан. Постоје људи од пера & тастатуре који ми дају подршку од почетка, као и они који су се појавили у међувремену. Као песнику који не припада мејнстриму, већ самоодабраној маргини, довољна ми је до сада количина пажње и интересовања за оно што радим. Ево, поводом изласка Клепсидре, људи ми шаљу поруке, зову телефоном, коментаришу на фејсу – све у врло позитивном контексту. Видећемо каква ће бити даљња перцепција књиге, у смислу приказа и промоција.
- Да ли читаш? Шта си последње прочитао? Пратиш ли књижевну теорију? Филозофију? Да ли волиш Дериду?
Читам. Најчешће неколико књига истовремено, из разноликих сфера. Прођу, међутим, каткад и месеци да ништа не прочитам. Последње што сам прочитао јесте књига причâ врсне аргентинске прозаисткиње Саманте Швеблин Седам празних кућа. Књижевну теорију не пратим у смислу перманентне перцепције најактуелнијих постугнућа те науке. Слично је и са философијом. Обе ове области већ одавно су уклопљене у слагалицу мојих знања и сазнања. Дериду уважавам, јер је на свој начин синкретизовао биће и језик.
- Сматраш ли да глобална и локална политичка ситуација (и садашња, и прошла) утичу на твој живот и на оно што пишеш и како се осећаш у вези с тим?
Не претерано. Интровертан сам.
- Да ли имаш хоби?
Да. Писање. Јер не живим од њега. У младости сам сакупљао значке фудбалских клубова и стрипове о Алану Форду. Сада сакупљам песме. Раније сам био страствени риболовац. Више нисам. Што мање пецам, више пишем.
- Какав си отац? Да ли те је родитељство имало променило?
Каже Фројд: Дете је отац човека. Каже Парменид: Панта реи. И додаје: Човек је најближи себи када досегне озбиљност детета које се игра.
- Поезија великих кантаутора како је ушла у твоју поезију не само преко цитата, наслова?
Искључиво посредством синкретизма музике и текста. Слушајући Лионарда Коена, Боба Дилана, Тома Вејтса, Џима Морисона (а та перцепција траје деценијама) импрегнирао сам њихове стихове у своју под/свест, заједно са музичким уобличењима. На пример, стихови Коенове песме Famous Blue Raincoat фасцинирајући су. Али, тек у сугласју са мелодијом и Коеновим баршунастим гласом.
- Шта је за тебе здрав живот?
Виски, жене и варање на картама.
- Зашто волиш виски, то си објаснио, да ли му нешто дугујеш? Песма Линија твоја је и није твоја?
Виски затвара емоције, ракија их отвара. Јер метафизика вискија јесте једноставна, а последице његовог симплификованог карактера могу бити несагледиве и кардиналне. Штоно би рекао Небојша Васовић: Љубав треба тражити где је нема,/Виски – тамо где га има.
- Да ли си познавао Вујицу Решин Туцића? Да ли познајеш његову поезију?
Вујицу сам добро познавао. И као човека, и као песника. Импоновало ми је то што се њему допадало то што ја пишем. Знао сам се и са Војом Деспотовим. Баштинио сам штошта из поетикâ те двојице ванредних Банаћана. Познавати их било је као да си са Џегером и Ричардсом на јеби си матер. Васа Павковић је у поводу моје књиге Blue Moon устврдио: „…иоле пажљивије читање ових узбудљивих песама, откриваће смисаоне паралеле и смисаоне осврте… ка Вујичином и Војином игривом и сабласно упечатљивом поетизму, раном и позном“.
- Градови из твојих песама и градови с разгледница и туристичких проспеката (У мени је велика рупа/коју неће закрпити/ни хиљаде градова)? Који је твој град?
Моји градови су недосањани. Без обзира да ли сам у неком од њих био или нисам. Један од њих је Амстердам. Иако сам га вишекратно прошао уздуж и попреко, увек се у њему изгубим. У Њујорку нисам био никад, а знам га напамет. Париз сам доживео баш како сам га замишљао.
Моји градови су градови настањени сенкама витких младих жена. Моји градови су калвиновски. Један несрећан град садржи један срећан град који и не зна да постоји .
- Куда си кренуо, ти, крајпуташу?
Запливаћу пустим морем.
Негде, у нигдину.
И, још:
Возим се до зоре, а она је далека и неназирућа.
Ђорђе Кубурић
Апокриф
(by Даница Вукићевић)
Хоћу да куцам,
куцам.
Terra est stella.
Ако пацов нарасте. Ако заигра билијар залеђеним репом.
Ако шумар оде да пиша. Ако се препусти контемплацији.
У летњој ноћи белој као камфор ветар је лупнуо прозор.
Ово је место недељивог живота.
А ја чекам аутобус
и занесено посматрам
своје одсуство
па се, тужан, радујем Моцартовој срећи.
И почињем да верујем у оперу,
а особито у ракију и пичку.
на сабласну белину хартије
капље вињак
невин попут текстуалног талога кише.
Јесу ли ово топови или моје срце?
Чудно, тако мало знам о теби.
Воз за Марсеј креће у 15 сати.
Толико те волим.
Кад би тело знало да говори,
његов глас распршио би празнину ганутљивих тропа
Вечито млад бејах.