Горан Милашиновић: Случај Винча. – Београд: Лагуна, 2017. – 237 стр, друго издање
Почев од 1989. године до данас аутор је објавио 7 романа (Хераклов грех, Посматрач мора, Camera obscura, Апсинт, Маске Софије де Монтењ, Троугао квадрат, Расцепи), књигу прича Лекари (2015), са Живојином Павловићем епистоларни роман Волтин лук (1996), књигу разговора са Милошем Јевтићем (2013) a као занимљивост, свој књижевни пут започео је књигом песама Неистражени (1989). Нa почетку књиге у Речи аутора писац каже да се темом случаја (несреће, акцидента) који се октобра 1958. догодио у Институту за нуклеарне науке “Винча” литерарно бавио последњих осам година. Тако је један истинит догађај постао и тема књижевне обраде. Код шесторо озрачених научника у париској болници Инстут “Кири” извршена је прва хумана трансплантација коштане сржи у свету. “Петоро је преживело, један није. Добровољни даваоци коштане сржи за Винчанце били су грађани Париза. Ризиковали су животе зарад непознатих странаца. Остало је производ маште писца. У Случају Винча имена актера Француза су веродостојна. Имена винчанских научника нису,” пише аутор у уводној речи. Нећемо се у овом тексту упуштати у “високе” теоријске приче о композицији романа, карактеризацији ликова, “громовитој” реакцији академика Павла Савића који је и оснивач Институа, када је сазнао за “акцидент” већ ћемо препустити читаоцима да препознају литерарну вредност, односно, пишчеву вештину да савлада сирову, документарну грађу и проведе нас кроз узбудљиву фабулу. Узгред, тадашњи председник државе, можда и у шали питао се зашто и Југославија не би имала атомску бомбу, за не дај Боже! Само према коме је лансирати. Са искуством рада са брачним паром Пјер и Маријом Кири и осталим научницима на пољу истраживања атомистике, један од најпознатијих научника света на том пољу Павле Савић био је одлучно против. И, замислите, није завршио на Голом отоку.