САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА
ЗА НАГРАДУ БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ ЗА 2021. ГОДИНУ
На конкурс за Награду БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ за 2021. коју додељује Српско књижевно друштво, конкурисало је 220 наслова најразличитијих жанрова. У шири избор уврштено је двадесет наслова, а у ужи следећих пет:
Бора Ћосић, Без, Лом, Београд, 2021.
Давид Албахари, Поговор, Чаробна књига, Београд, 2021.
Марија Караклајић, Лице од стакла, Архипелаг, Београд, 2021.
Милкица Милетић: Менует у шејтановим папучама, Дерета, Београд, 2021.
Златко Паковић, Јеретичка литургија, Zepter Book World, Београд, 2021.
На седници одржаној 04. априла 2022, жири Награде БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ, у саставу Драган Бошковић (председник), Ана Стишовић Миловановић и Ти
јана Матијевић, једногласно је донео одлуку да се Награда БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ за 2021. годину додели књизи:
ЛИЦЕ ОД СТАКЛА
МАРИЈЕ КАРАКЛАЈИЋ
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Испитујући границе жанра и драмског писма, Лице од стакла Марије Караклајић је више од књиге драмских текстова. А то више је смештено у сам догађај писања, јер њени драмски текстови као да се исписују изван себе самих, света и нас, у тескобним имагинативним просторима онога „преко“. Од условно речено историјског „драмолета“, до провокативних монолошких медитација, од „сабраног“ до „растреситог“ солилоквија, или од психопоетизованог драмског текста до егзистенцијалистичког трилера, Лице од стакла захтева исто тако „помереног“ читаоца да крене у ове, условно говорећи, драме без лица и то као психопатолошки одраз савременог друштва без лица.
Дифузне жанровске структуре ‒ „унутрашња драма“, драма „тока свести“, монодрама, неоекспресионистичка драма, драма без лица, или како је већ одређено: антимилитаристичка драма ‒ обликоване су ауторкином потпуном компетенцијом над драмском тензијом и поетиком, интертекстом и смислом. Лице од стакла јесте трагање не само за егзистенцијалним збивањем човека колико трагање за обликом збивања идентитета човека и света. И, даље, ова књига Марије Караклајић – састављена од пет драмских комада: Fausse attaque, mal paré, Млечни зуб земље, Лице од стакла, Кућа с три руке и Pars hostilis – као да нам наговештава нешто друго: да нам се ипак не догађа крај света него крај људских бића. Као стилски усавршени књижевни текстови, ове драме кодирају, антиципирају и производе нове позоришне стварности. У полифоно-парадоксалној игри означавања, у преплитању ероса и насиља или полемичкoм извртању традиције, игри модерног и „класичног“, Лица од стакла нас постављају у просторе истински авангардне и антидогматске уметничке праксе. Праксе која непоновљиво чува – иако, нагласили смо, у моменту његовог дефинитивног нестанка – човека, или можда постчовека као сцене на којој се догађа сећање на човека. Није ли то смештено између следећих реченица, реплика, из два различита текста Марије Карклајић:
Тамо је стајао, у углу.
Ко?
Штап за ходање којим си ме ударао, по глави и леђима.
*
Млади војник никада неће утрчати на сцену. И тако је спасен један живот.
Да није, дакле, никада изашао на историјску сцену, човек би био спасен! – добацује нам Марија Караклајић.
Препознавши далекосежност свих поетичких, смисаоних и жанровских померања која носи Лице од стакла Марије Карклајић, жири је једногласно стао уз ову књигу: уз једну, дакле, актуелну и зато ризичну вредност. И то не само зато што својим жанровским идентитетом кореспондира са драмским стваралаштвом Биљане Јовановић. Нити само зато што је ово први пут да се НАГРАДА БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ додељује за драму. Нити само зато што ауторка проницљиво акцентује проблеме, без вредносних судова, без арбитрирања и, наравно, без дефинитивних одговора. Можда пре зато што је, изборивши се са изазовима писања, књижевне традиције, предрасудама језика и жанра, Марија Караклајић храбро одвојила своју имагинарну и поетичку територију. Отворену, самосвесну, а самим тим немогућу, која чува човека кога више нема, чува драмско стваралаштво кога једва да има. Чува свакога од нас у свом јунаку: Незнанцу.
У Београду, 04. априла 2022. године
____________________________
Драган Бошковић (председник)
____________________________
Ана Стишовић Миловановић
____________________________
Тијана Матијевић
Белешка о добитници
Марија Караклајић, рођена 1978. године у Крагујевцу, дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године. Као стипендисткиња ДААД–а, завршила је 2007. двогодишње мастер студије драматургије на Универзитету „Јохан Волфганг Гете“ у Франкфурту, код Ханс–Тиса Лемана.
Од 2001. године ради као слободна драматуршкиња у Србији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Холандији, Словенији и Хрватској. Сарађивала је с бројним институционалним позориштима и фестивалима међу којима су: Народно позориште у Београду, Атеље 212, Битеф театар, Rezidencteatar Minhen, Nacionalteatar Manhajm, Štatsšaušpil Drezden, Dizeldorfer šaušpilhaus, Šaušpilhaus Grac, Lucerner teatar, Het vem teatar, Slovensko narodno gledališče Maribor, Salcburger festšpile, Festival beluar bolverk internacional, Dubrovačke lјetne igre. Током позоришне сезоне 2003/04. била је координаторка програма за развој драмског текста у оквиру пројекта „Нова драма“ у Народном позоришту у Београду, а 2012/13. драматуршкиња Малог позоришта „Душко Радовић“.
Ради за Фондацију „С. Фишер“ из Берлина и преводи с немачког језика.
Драме: „Fausse attaque, mal paré“ (2000), „Млечни зуб земље“ (2002), „Лице од стакла“ (2005), „Кућа с три руке“ (2011), „Pars hostilis“ (2016). Њене драме извођене су у Србији, Немачкој и Швајцарској. Преведене су на немачки, енглески, пољски, италијански и румунски језик и објављене у домаћим и страним часописима и антологијама драма.
Добитница је награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“ за 2007. годину.
Досадашњи добитници
Досадашњи добитници су: Срђан Ваљаревић за књигу „Дневник друге зиме“ (за 2005. годину), Даница Вукићевић за књигу поезије „Лук и стрела“ и Ибрахим Хаџић за песничку књигу „Непрочитане и нове песме“ (за 2006. годину), Немања Митровић за књигу „Бајке са Венере“ и Угљеша Шајтинац за књигу „Вок он!“ (за 2007. годину), Јелена Ленголд за књигу прича „Вашарски мађионичар“ (за 2008. годину), Милена Марковић за књигу песама „Птичије око на тараби“ и Слободан Тишма за роман „Quatro stagioni“ (за 2009. годину), Владислава Војновић за књигу поезије „PeeMeSme“ (за 2010. годину), Срђан Срдић за збирку прича „Espirando“ (за 2011. годину), Иванчица Ђерић за роман „Несрећа и стварне потребе“ (за 2012. годину), Звонко Карановић за књигу „Кавези“ (за 2013. годину), Ото Хорват за роман „Сабо је стао“ (за 2014. годину), Светислав Басара за роман „Анђео атентата“ (за 2015. годину), Жарко Радаковић за роман „Кафана“ (за 2016. годину), Мирјана Митровић за роман „Хелена или о немиру“ (за 2017. годину), Зоран Пешић Сигма за књигу поезије „Биће све у реду“ (за 2018. годину), Ненад Милошевић за књигу поезије „Песме из лимба“ (за 2019. годину), Соња Веселиновић за књигу поезије „Проклизавање“ (за 2020. годину).
Биографија Биљане Јовановић
Биљана Јовановић је рођена 28. јануара 1953. године у Београду. Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани. Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.
Објавила је збирку песама „Чувар“ (1977), романе: „Пада Авала“ (Просвета, 1978. и Независно издање Слободан Машић, 1981), „Пси и остали“ (Просвета, 1980) и „Душа јединица моја“ (БИГЗ, 1984), драме: „Ulricke Meinhhof“ (основа за представу „Stammheim“, СКЦ, Београд, 1982, редитељи Љубиша Ристић и Нада Кокотовић), „Лети у гору као птица“ (Атеље 212, Београд, 1983, редитељ Зоран Ратковић), „Централни затвор“ (Народен театер Битола, 1922, редитељ Владимир Милчин) и „Соба на Босфору“ (објављена у ПроФемини бр.1, Београд, 1996).
Објавила и заједничку антиратну преписку „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“, са Марушом Кресе, Радом Ивековић и Радмилом Лазић (немачко издање за „Suhrkamp“ 1993. и 1994. у едицији Апатриди, Радија Б92 у Београду).
Била је потписница свих петиција 70-их и 80-их против репресије и митова комунистичког режима – међу првима је била када је требало бранити шесторицу у Београду и четворицу у Љубљани, Шекса или Парагу у Загребу, Шешеља или Изетбеговића у Сарајеву, али и све друге који су одговарали због злогласног члана 133, кривичног дела познатијег као деликт мишљења или вербални деликт.
Била је чланица првог Одбора за заштиту уметничких слобода основаног 1982. у одбрану песника Гојка Ђога у седишту Удружења књижевника Србије у Француској 7.
Међу брањенима, први пут је тада био и Адем Демаћи из Приштине, за кога је Одбор тражио ослобађање из затвора, у коме је лежао већ 28 година.
Биљана Јовановић била је председница прве невладине организације – Одбора за заштиту човека и околине, основаног 1984. године такође у Француској 7.
Током 90-их година била је међу оснивачима УЈДИ-ја, Хелсиншког парламента, Београдског круга, Цивилног покрета отпора. Била је иницијатор и учесник свих мировних и антиратних акција у Београду: Паљења свећа, Црног флора, Последњег звона, а 1992. основала је ЛУР (Летећа учионица, радионица) за културно и интелектуално повезивање некадашњег југословенског простора.
Била је против гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери. Окупљала је око себе људе или су се они окупљали око ње.
Појава Биљане Јовановић на књижевној сцени касних 70-их била је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе.
Малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке, сексуалне конвенције.
Пада Авала
„Пада Авала“ је прекретничка књига о побуњеничком духу младог Београда и представља један од најбољих романа-првенаца у српској књижевности. Романом о интимном животу једне младе музичарке и њеним егзистенцијалним и духовним пустоловинама Биљана Јовановић је срушила многе стереотипе тадашњег доба.
Данас се посебно препознаје чињеница да је појава овог романа 1978. године био пример новог жанра, прозе коју пишу жене, узимајући за садржину типично женска искуства, супротстављајући их стереотипима и конвенционалној улози жене у тадашњем друштву. У прози Биљане Јовановић су отворена и питања женске сексуалности као нераскидивог дела женске личности, теми о којој списатељице тадашњег доба, код нас нису отворено говориле.
Оно што чини да роман „Пада Авала“ буде и данас актуелан јесте побуњенички дух младих јунака, који је кроз протеклих тридесет година прешао пут од проблема генерацијског јаза до све више критичког односа младих према времену у коме живе, земљи у којој су рођени, као и њиховом критичком односу према одговорности и сврси сопствених живота.
Детаљну анализу романа и стваралаштва Биљане Јовановић дала је Јасмина Лукић у поговору под називом „Свему насупрот“.
Роман „Пада Авала“ на енглески је превео професор Џон К. Кокс (Avala Is Falling; Translator: John K. Cox; CEU Press in Budapest: 2020; http://ceupress.com/book/avala-falling).