Жарко Радаковић добитник је књижевне награде “Биљана Јовановић” коју додељује Српско књижевно друштво.
Радаковић је признање добио за књигу “Кафана”.
Одлуку о додели награде једногласно је донео жири у саставу Љиљана Шоп (председник), Срђан Срдић и Марјан Чакаревић.
Жарко Радаковић је стицајем околности познатији нашој културној јавности као преводилац Петера Хандкеа, него као аутентичан и провокативан прозни писац самосвојне поетике коју је у роману “Кафана” довео до могућног савршенства.
Шетња кроз причу о авангарди у нашој уметности друге половине XX века одвија се, привидно и стварно, у кафани, “светом месту” европске културе и култном месту овдашњег живота.
У тој шетњи Радаковић доследно подрива конвенције и каноне књижевности, и када је реч о тематици, стилу, односу између уметности и стварности, између писца и књижевног јунака, писца и читаоца.
О књизи “Кафана” за сајт СКД-а пише Небојша Ћосић
Жарко Радаковић: Кафана. – Нови Сад: Чаробна књига, 2016. – 334 стр.
Деветнаест поглавља новог романа Жарка Радаковића насловљена су према првој реченици и истакнута великим словима, слично појединим песницима код којих је први стих уједно и наслов песме. Свако од поглавља има поред наратора, који је понекад сам писац Радаковић, истакнутог јунака. Када све пребројимо и пресаберемо ту је нешто преко двадесет главних јунака уз вртоглава удвајања приповедног ја. Пошто се поред ширем кругу читалаца уз непозната/можда измишљена имена нараторових сабеседника, помињу и његова дужа и краћа дружења са данас познатим уметницима (Раша Ливада, Давид Албахари, Мирослав Мандић, Петер Хандке у поглављу На Дрини, Славољуб Марковић у “заумном” поглављу На Бохињском језеру, Ера Миливојевић у поглављу Ера – узгред, у издању Стубова културе 2010. изашао је Радаковићев кратак роман Ера, и низ других српској и екс југословенској јавности познатих уметника) осим фикционализације ауторове биографије та се чињеница преноси и на те личности које у овој прози постају непоновљиви књижевни јунаци/ликови. Ваља обратити пажњу и на синтаксички ниво дела и не треба се бојати некаквих “авангардних” искорачивања из наше књижевне традиције – већ на вештину уланачавања зависних и независних делова у дужи сегмент који понекад иде до једне-две странице, па бива “сечен” кратким/телеграмским реченицама. Навешћемо један од примера преласка са реалитета у фантастику: “Осврнусмо се тек кад су за другим столом четири мушкарца, доручкујући јагњеће печење и испијајући ракију и пиво, запевала, у један глас, народну песму “из ужичког краја.” (ето, реалистичког описа свима у Србији познатог обичаја да ваља јакох храном снабдети организам за напоран радни дан) и иреалног наставка: “Иако је напољу било хладно, многи гости кафане Европа седели су у мајицама. Један је био у поткошуљи без рукава. Други је имао подврнуте панталоне до изнад колена. Трећи је био у кратким панталонама. Четврти у купаћим гаћама. А велики број гостију, или сви, носио је, или носили су наочаре за сунце. Иако напољу није падала киша, а пре би се рекло да је вејао снег, или је управо престао да веје, сви гости кафане, или велики број њих, унели су кишобране. Једини гости без кишобрана били смо Петер (Хандке) и ја.” У наставку пасуса да парафразирамо, Хандке поверава приповедачу како је очекивао да Бајина Башта буде некако мало ближа Дрини, или Дрина Бајиној Башти. Место радње овог и следећих пасуса је ресторан Европа у центру Б. Баште… Ето, на малом простору подземног хумора и “интелектуалне” расправе двојице писаца о грађевинским, еколошким и уопште проблемима достојним великих писаца. Ову књигу на задњој корици књиге препоручују истакнута књижевна критичарка Јасмина Врбавац и писац Давид Албахари. И то је довољно да укаже на квалитет Радаковиће 11. прозне књиге.