Рођен у Нишу, 1971), кустос, писац, блогер и грађански активиста. Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као музејски саветник запослен у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду. Текстове и есеје о књижевности, уметности, култури, политици, екологији и друштву објављује у више десетина регионалних часописа, новина и веб-портала. Уређивао Југословенску библиотеку хаику поезије “Мацуо Башо” (1990-1996) као и Часопис за историју и теорију уметности “Аномалија” (2006-2007). Члан је Српског књижевног друштва (од оснивања).

Објавио збирке песама: “Уста зрелог кестена” (хаику, 1989), “Тескоба светлости” (хаику, 1990), “Огледало за снове” (1994), “Тихост” (хаику, 1996), “Сезона дивљег воћа” (1999) и “Чишћење снега” (хаику, 2004), књигу прича „О Хармсу и другим демонима“ (2016), историјско-уметничку студију „Звезда и њена сенка – Иконографске представе звезде петокраке у уметности социјалистичког и постсоцијалистичког друштва“ (2006), као и уметничке монографије: “Ich bin Künstler Slavko Matković” (2005), “Szombathy art” (2005), “Владимир Копицл: Ништа још није овде али неки облик већ може да му одговара” (2007), “Вујица Решин Туцић: Традиција авангарде” (2011), “Слободан Шијан: Мораћу да скренем” (2013), “Натраг: Божидар Мандић и Породица бистрих потока” (2015) и “Илија Шошкић: Акционе форме” (2018, са Зораном Ерићем).

Приредио књиге изабраних хаику песама “Слушање тишине” Ненада Бургића (1992) и “Опијена озоном” Десанке Максимовић (1994), више песничких зборника те књига/каталога из области историје и теорије уметности.

У издању новосадске Академске књиге објавио је романе „Нешто што страшно подсећа на живот: Кратка историја летења у Суботици“ (2019) као и еротско прихолошки трилер “Савршен антиталенат за срећу” (2021).

Живи у Новом Саду са супругом Сузаном Вуксановић, ћерком Николином Александром и мини-шнауцерком Lilly.