У Београду ће 15. октобра у организацији Института за књижевност и уметност и Српског књижевног друштва у библиотеци Института за књижевност и уметност (Краља Милана 2, зграда Вукове задужбине, 3. спрат) бити одржан научни скуп „Поетички концепти Милутина Петровића“. Осамдесет година од рођења и више од пола века од објављивања прве збирке добар је тренутак да се сагледају нова читања и понуде интегрални увиди о књижевном опусу Милутина Петровића. Симпозијум ће окупити најзначајније проучаваоце савремене српске поезије из више научних центара (Институт за књижевност и уметност из Београда, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Институт за српски језик САНУ, Учитељски факултет Универзитета у Београду, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу, Филозофски факултет Универзитета у Нишу, Факултет за медије и комуникације Универзитета у Београду). Уредници скупа су др Бојан Чолак и др Марко Аврамовић.
Милутин Петровић (1941–2020) припада генерацији српских песника која је на књижевну сцену ступила средином шездесетих година, а афирмацију доживела током седамдесетих година двадесетога века. Петровићеве прве две збирке Тако она хоће (1968) и Дрзновено рождество (1969) умногоме се подударају с доминантним поетичким токовима тадашње лирике. До поетичке трансформације долази са збирком Глава на пању (1971), којом зачиње иновацију на плану песничког језика и заснива препознатљив израз – сажет и елиптичан, лишен интерпункције. Наведене карактеристике одлика су и наредне песничке књиге Промена (1974). У извесном смислу, био је то и дослух с авангардном традицијом. Такође, Петровић помера акценат с појединачних песама на збирку као целину, па тако његове књиге постају осмишљени песнички пројекти.
Milutin Petrovic
Наведене песничке збирке су и с тематске стране пресудно утицале на токове савремене српске поезије. Петровић је у центар свог песништва ставио људско тело, као и градско искуство које често поприма инферналне одлике, по чему се ова поезија наслања на лирику Момчила Настасијевића с којом води плодотворан дијалог. У таквом простору и лирски субјект поезије Милутина Петровића израста као амбивалентна фигура која нам показује час своје људско, час ђаволско лице. У наредној књизи Свраб (1977) до изражаја долази и изразита самосвест, што је још један значајан конституент његове поезије. Да Глава на пању, Промена и Свраб чине својеврсну целину потврђује њихово обједињавање у књизи изабраних и нових песама Стихија (1983).
Наредне песничке књиге Милутина Петровића О (1990), Књига (1991), Поезија снова / Расправа са месецом (1993), Нешто имам (1996), Наопако (1997), Против поезије (2007) донеле су још значајније измене на пољу структуре, песничке слике и фрагментарности израза. Петровићева поезија све се више приближавала тишини и белини, попримајући особине антипоезије. У позним стиховима, песник води дијалог и расправу са самом поезијом, који завршавају у одрицању од вере у њу. Друга, уједно и последња књига његових изабраних стихова Избор (2007) потврдила је песниково опредељење за строги концепт и ексклузивност.