СЕЋАЊЕ НА МИЛИЦУ НИКОЛИЋ (1925–2019)
Среда, 16. октобар у 12 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Учествују:
Тања Крагујевић,
Никола Бертолино
Гојко Тешић
Ненад Милошевић
Милица Николић је вероватно била последња особа која је у једном дубљем смислу у себи спајала три епохе српске књижевности: ону насталу пре Другог светског рата, књижевност стварану после њега, до пропасти социјализма и Југославије и књижевност насталу последњих тридесет година, књижевност у добу транзиције.
Као преводилац са руског језика и једна од уредника часописа Дело, а касније члан редакције Нолита, Милица Николић је ангажовала и неколико наших, тада младих песника за препевавање песама са руског а за потребе Антологије модерне руске поезије објављене у коауторству са Наном Богдановић у Нолиту 1961. Међу њима су били Бранко Миљковић, Стеван Раичковић и други. Била је велики пријатељ са Радомиром Константиновићем и Васком Попом, који ју је звао Миља. Данило Киш је не ретко долазио код ње да би дуго разговарали и расправљали о појединим решењима у Кишовим белетристичким и полемичким текстовима. Александар Тишма је такође прво Милици на читање слао своје рукописе, али њен савет да баци рукопис своје књиге о женама није послушао. Волела је да свом колеги из Нолита Бориславу Радовићу спреми његово омиљено јело, у којем је он сатима уживао. Била је веома добра куварица и волела је да угости пријатеље.
Неколико година у Сарајевским свескама је објављивала свој Дневник читања у којима је писала о савременој књижевности после две хиљадите године.
У олаком и све чешћем неодговорном оцењивању књижевних дела и писаца данас у медијима, часописима и приватним разговорима, Милица Николић је мерила сваку своју изговорену или написану реч, чак и о актерима који већ одавно нису у животу.