Остаје нам она хамлетовска дилема, малко разблажена на – учествовати у тој мишоловци или не?- каже у разговору са Даницом Вукићевић овогодишњи добитник награде „Димитрије Митриновић“. Владимир Копицл награду је добио за роман „Пурпурна декада“, као и за изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности
Пурпурна декада је први роман Владимира Копицла, Новосађанина који се до сада упорно бавио поезијом. Збирке су му награђиване, почевши од Бранкове награде 1979. Објављује књиге есеја, преводи (стахановски) и приређује антологије и зборнике, а и његова се дела преводе и заступљена су у антологијама и зборницима. Име Владимира Копицла најављује промишљено „ничим зауздано писање“.
Копицле, Владимире, увек сам се питала о подријетлу твога презимена? Па нешто о тому?
По расној теорији, а и њој насупрот, сва је прилика да индиректно потичем од Надчовека лично, а директно од оца и мајке. У родослову породице Копицл који је, у облику осредњег бонсаија, од 1810. до 1928. године, приљежно доцртаван у офису Слободног војног комунитета Петроварадин (данас 21000 НС, без црте), први именовани преци били су ми Ђура и Анастасија. То се касније, поводом мог оца и мајке, инверзно променило у Јованка и Рудолф, тако да с непотпуном одговорношћу могу да тврдим како потичем од Гетеа и браће Грим у непринципијелној коалицији с Вуком и Радичевићем. А после се у све то креативно умешао и мој младалачки концептуалистички саборац С. Шијан, са Шапером као Манијаком против манијака и Спиридоном Копицлом.
Једини уз мене преостали легитимни Копицл данас је ипак мој син, двадесетогодишњак Теодор, који је име добио по сремскокарловачком презимену своје баке, и који данас већ делује као млади дизајнер и медијски артиста. Његово уметничко име је Whopicl, чега се вероватно ни сам Шијан, уз сав свој вицмахерај, не би сетио, али Теодора данас сви у граду зову просто – Копицл.
То значи да је дошло време да ја изаберем неки други списатељски špicname, што ће се у најскорије време вероватно и десити.
Да си идол младих уверила сам се не једном, знаш ли то?
Када сам био клинац Идол је била најпопуларнија, а можда и једина доступна, паста за обућу. Давно је као бренд нестала с хоризонта наше и моје поп стварности, али сам приметио да ме, откако сам старији, у културном контексту, на манифестацијама и у овим књижевним наградним играма, најрадије користе као некакав већ историјски, редак, а опет донекле делатан премаз, гланц, уз млађе колеге. И то не само реда ради. Мени, дабоме, не смета, а млади су, као што је и ред, идоли сами себи и свом мобилном телефону, па се углавном лепо слажемо.
Транскаталог, часопис за теорију, радикализам и арт? Нека се зна шта си радио, занима ме његов историјат и судбина.
Негде у првој половини худих деведесетих – као обрнутих распеваних шездесетих – кад сам се после тринаест година уредниковања подједнако напрасно и својевољно изместио из Летописа Матице српске, једног дана ми је у стан бануо већ приватизовани мали издавачки предузетник Воја Деспотов и завапио – Измисли нешто или пропадосмо. Онда сам измислио новосадски интернационални часопис за Теорију и Радикализме у Уметности – скраћено ТРАНС, па смо се ја као уредник и Воја као издавач бацили по нашем вилајету & тек глобализованом свету и очас окупили замамну хордицу свакојаких врхунских сарадника и аутора.
Амерички језички песници, руска нео-неоавангарда, техноартисти, киберпанкери, прото-мишкошуваковић, још драматично млада Владислава Бладислејв Гордић Без Петковића, психо-теоретичари и практичари перформанса… били су само део нашег трогодишњег репертоара. Односно, до оног дана кад се демократични спонзор нарогушио и духовно-финансијски повукао јер сам у темат о мултикултурализму, уз његове теоријске очеве и мајке, на блеф припустио и Питера Лемборна Вилсона. И то с контратезом – да је наметнути мултикултурализам нови фашизам.
Искуство ме је до тада већ научило да се сваким иоле озбиљним послом ваља бавити највише три године, а онда побећи док се ствари не искваре. Тако да је то било сасвим у реду.
Од свакога поста – три године доста. А ми смо се, уз то, тада, дакле 1994-1998, већ увелико декларисали као пост-постмодернисти! Што и данас себи желимо.
Цитирам једног песника: Не знам ко је ту занимљивији: Копицл, Тишма (Слободан), Славко (Богдановић), Мирослав (Мандић), то су све великани! Да ли сте ви великани? Да ли си ти великан? Машташ ли о САНУ?
Недавно ме је једна дивна девојка питала по чему желим да будем упамћен, па сам њој у част формулисао свој још важећи некро-футуристички став:
Желим да останем упамћен по висини, да ми у блаженој сутрашњици не би правили неки гломазан споменик који ће на улици препадати грађане. Довољна су и ова моја 3 и по сантиметра, од темена до ђонова, што засад свакако није довољно ни за САНУ, ни за САД. Али је ОК за миран сан.
„Пројектној” и „конкурсној” дефиницији уметности, и инструментализованом језику бирократије шта да супротставимо, да ли да супротставимо?
Учешће нас уметника на конкурсима за државна и друга суфинансирања обнародовања наших радова је у нашој држави, за разлику од многих других људских заједница, још увек најчешће индиректно. И не само индиректно, јер се одвија на лоше замишљеној бескрајној траци, преко наших, хм, заступника, тзв. издавача, галерија итд, него уједно више служи интересима тог приватно интересног арт сервиса него нама и култури.
Дакле, као да смо без њих малолетни, а делом и малоумни.
Остаје нам она хамлетовска дилема, малко разблажена на – учествовати у тој мишоловци или не? И углавном нам нема друге него да учествујемо, јер нам тако образ ипак остане получист, будући да нам и џеп остане празан.
Да ли је твоја поезија дошла из концептуализма (с обзиром на то да се НС концептуализам много више бавио језиком него БГ или YU концептуализам)? Или, одакле је дошла твоја поезија?
Док нисам дорастао до писаће машине долазила је, на кашичицу, из оловке, а откако сам овладао чарима дигиталног света она ми се уз помоћ Муза вратила у главу, одакле се преко прстију, као код неког лалинског Моцарта, сталожено али незадрживо прелива у компјутер.
А што се тиче концептуализма, он је мом младалачком писању поезије као поезије донео један фини аскетски прекид, који је касније резултирао срећно поетски поствареном слободом ничим заузданог писања навелико и на мало. Неким чудом, које ми се недавно опет сетило, летос сам, такорећи ни из чега, започео један поетски низ у коме ће заточници концептуале наћи колико и класичне жртве ничим замагљене поезије.
Ето опет старог врага, и ето му јасног трага.
Какав је твој однос према неоавангардним уметницима и песницима Војводине (Вујица, Деспотов, Тишма)?
Усправан. Како доликује и њима, и њиховој уметности, па и мени као неком ко у уметност верује и зато што је, уз ту тројку без непотребног кормилара, имао прилику да правовремено упозна праве, бескомпромисне и књижевно моћне фигуре.
Концепт интернационалног уметника сада и овде?
Исти као и уметника уопште и одувек. Уметност је светска ствар и уметник за по кући заиста не постоји. А и кад би постојао – заправо би то пре биле папуче.
Реторика баналности и постфилозофије и постуметности?
Тренутно довршавам избор текстова и превод једног зборника с темом постхуманизма, дакле о првом посту који нас се тиче безусловно и без остатка.
Из те перспективе и овај наш извитоперени спектакуларно пост-истинити свет има својих чари, јер још увек имамо више могућности избора него што у свету око нас има бескомпромисне контроле. Мој књижевни став је да данас, кад све иде, што рекли постмодернисти, и ти можеш да певаш и своју, и уметнички посвојену туђу, и омиљену, и умишљену песму, бар ако није химна неке земље или клуба. И то можеш да је певаш или пишеш на подједнако суверен начин, поготово кад знаш како да не будеш ни аматерски притворан, ни професионално лажан, ни досадан.
Рецимо, да парафразирам једног кинеског пре-пост-мислиоца, није питање да ли је награда народне библиотеке, малим словом, за најбољу или најчитанију књигу, него да дође у праве руке. И то не оне све четири, постхумане, дабоме.
Мало је речи о песникињама у твојим есејима/критикама? Зашто?
Као неко ко је правовремено искусио чари књижевног професионализма па данас скоро да ни нема где тако да пише, књижевну критику више и не пишем, него искључиво говорим, већ двадесетак година: а то иде само по позиву. Есеје, пак, пишем искључиво по наруџбини или за неку специфичну профи прилику код нас или у свету, од тематских конференција и симпозијума до предговора и поговора.
И свуда ми мало тога траже о женама писцима, мада ми се чини да сам као стари феминофил сваку такву прилику поштено искористио. Ако је то у овим непрофесионалним и наопако непрофитним приликама уопште могуће.
Да ли је мултикултуризам интересовања и стремљења дошао као израз обиља или обести?
Ах, требало је и живети: не само постојати. Бар ако мислите на мој случај. Јер ја сам имао необичну привилегију да скоро одувек живим искључиво од оног што урадим, па сам на позориште, ликовне и друге медијске и арт-културалне тековине масивнијег и масовнијег стваралаштва потрошио више дана и ноћи него петао зора за кукурикање. И то иако сам давно увидео да је књижевност, као индивидуална креација, оно право. Чак то сада – као некакав добронамеран власник личне мултижанровске кречане, који успут производи и чипове и воловска кола – радо понављам, за случај да се неко млађи управо налази пред избором који ја нисам имао.
Искуство културног менаџера као директора Музеја савремене уметности Војводине и као директора Завода за културу Војводине… , како видиш моћ културе у непосредној будућности (може ли имати еманципаторску улогу)?
Ма какве оне биле, без темељних културних институција, попут поменутих, значајан део културне и уметничке продукције постаје невидљив. А наш озбиљан проблем је у томе што бројни кадрови сабрани у таквим нашим институцијама сматрају да су се ту нашли да би чувајући урођену нам зихерашку културалну парадигму уједно очували и никад им дато право на своју професионалну обломовску невидљивост, комбиновану са одсуством сваке жеље и неделањем.
Дабоме да сам настојао да такво стање културалне летаргије институционално дестабилизујем и померим ка неком видљивијем деловању кад год сам био у прилици. Зато сад, као пензионер у пролазу, чак понекад бацим поглед ка новосадском седишту ПУПС-а, али његов одблесак од стакла ми засад не казује ништа нарочито разговетно.
Иначе, уз слична питања о перспективама културе и уметности најрадије цитирам оно Фокнерово – „Црнци су истрајали“ из Буке и беса. „Let it be“, што рекоше Битлси, ма колико то било двосмислено.
Како гледаш на успех Марине Абрамовић у контексту концептуализма версус Мирослав Мандић?
Ех, ти пост-бојсовски шамани. Да нису свету били потребни – не би их без избора ни изабрали за то што јесу. Обоје сам својевремено довољно познавао да схватим колико су били савршено правовремени и истрајни, свако у свом избору. И довољно их од тада нисам сретао, сем медијски посредовано, да бих био оптерећен мислима ко је бољи и аутентичнији уметнички лик: пчела или јеж?
Наброј књиге које си недавно прочитао. Реци нешто о њима. Музика која те је најдубље дирнула (недавно, одавно)? То за музику питају на каналу Mezzo.
Последњих година махом сам читао књиге које сам и преводио: Дилана, Ферлингетија, Мангела, постхуманистичку теорију, понешто из лудологије, ради бизниса илити преживљавања. Па своје другаре који ми дају или пошаљу тек објављене књиге, од Слобе Тишме и Ваве Петковића па све до младог а озбиљног Срђана Срдића или Синише Туцића. Ипак, мој новији читалачки фаворит, понајпре по несвакидашњости искуства које стоји иза теме и садржаја, јесте књига Фантомска Африка Мишела Лериса. Невероватно штиво, мада у форми претеће опширног етнолошког дневника.
Занима ме твоје мишљење о смислу књ. удруживања и деловања у друштву, статусу удружења писаца (ПЕН, СКД…), какав је њихов друштвени утицај, колико испуњавају прокламоване циљеве и друштвену улогу?
Лепо је бити новопримљени члан или председниковати неко време, нарочито ако вам је циљ цеховска правда, слобода, или бар комфор.
А после све то некако бледи, у складу са нападно прокламованим па наивно прихваћеним опадањем друштвеног утицаја књижевности, који је, сви то видимо, у последњој деценији пао на безобразно ниске гране. И колеге то стоички примају као да се испотиха радују што су уопште живи, и као да никад нису читали ону руску бајку кад се појединачни прутови ломе а сноп одолева пустој сили.
Отприлике као она стара песма „Светлија нијанса бледог“ групе Прокол харум, само без музике. Па чујте и почујте.
Дрчина магнетофонска трака као синдром, симптом, симбол?
Симптом инверзне концептуалистичке гнозе у зачетку доба штафелајне тромбозе.
Наиме, београдске концепт-колеге Марина, Раша, Неша … су малко касниле, али су убрзо срећно преузеле појавно кормило српске неоавангарде из наших хладних северњачких НС руку и одвише бучних клокотристичко-сигналистичких БГ ушију.
Уз то, они су, као дипломирани сликари и вајари с тада пожељним друштвеним бекграундом – за разлику од нашег културвагабундског, махом текстуалистичког и концептуално пуристичког – одмах стекли институционалну подршку какву ми у Новом Саду никад нисмо имали. Сем у затвору, или дискотеци.
И тако је концептуални Рим опстао, па смо и ми први фирентински нео-арт гладијатори из НС некако преживели. Бар понеко.
Од Аера до Пурпура чиме си пловио? Да ли своје дело сагледаваш као холистичку целину или у преградама, по родовима?
Па, јасно је да иза свега тога стоји један и јединствен радишан неимар, само што се у овом случају не зове Раде и што још увек ради, а засад ни неке веће жртве нису потребне да би том словном вавилончићу био постављен икакав излишан кров. Сво своје писање још увек осетим као живо кад год ми траже нешто старо или тек написано, што је сасвим довољно. А ни фијока није изумрла, па ће се још разне корице радовати кад виде шта ће све да им се удене из истог пера нетом ревакцинисаног славуја.
Шта сада пишеш, да ли си већ написао наставак Декаде? Колико дуго си писао роман? Твоја јунакиња-сирена CD прилично је мрачна фигура, а твој јунак прилично је лакомислен; уза сву фриволност и лакоћу њиховог односа, овде је реч о озбиљној теми, приступио си јој на свој начин, са много страна си је напао… Ко су то двоје, ко су они? Шта им ти дођеш, отац или мајка?
У складу с најновијим тенденцијама на арт маркету, прозни наставак Декаде је увелико нашао нов, жанровски донекле померен спектакуларан облик са много више догађајног и формалног саспенса од његовог романескног претка. Тако унапређен, он сад чека свој час и више не мисли на нас.
Својој аморозно заведеној па (и)рационално занесеној деци/ликовима из прве пурпурне књижице сам довољно лично руководио као ванбрачни им литерарни отац и библио/библијска мајка да би њих лично иоле ваљало прозивати за фриволност, преназначену полност или какву год другу милу људску слабост којој иначе тежимо. Дабоме да су из те књиге и сами ти ликови нешто могли научити, тако да се читалац наредне неће много кајати. Напротив, мада је та нова књига тематски много разноврснија и њен хронотоп развучен замало као мој животни век.
Уз то сам написао још један љупки романчић – брзопотезни омаж слаткој птици рано узлетеле хипи младости, па сам се затим вратио дописивању нечег секвенцирано писаног још од 1998, од чега управо настаје нешто врло згуснуто и ново.
И преводим, стахановски. А успут ми Муза издиктира понеку песмицу.
Иде нам.
Даница Вукићевић
ПЕСМА ПОЗАЈМЉЕНА ОД ВК,
У ДЕЛОВИМА
Ноћ блиста, празна.
Живот је лак, ах.
Физика, сета.
Он чује срце.
Лисица дави квочку
у сред буквара.
Девојка чује
нешто што куца у њој.
Срце, „Меркатор“.
Цветић се буди,
јер и он би да влада.
Слава природи!
Месец те чека.
До јутра биће будан
тај сунђер чежње.
Искрена песма
њој је тесан покривач.
Вире јој ноге.
Јела је, пила,
па отишла. Ко? Жена?
Ах, не. Судбина.
Месец се пита
шта они стварно раде.
„Ништа, вечни смо.“