Власта Младеновић: Локалитет и свет шаркаменских рима, поговор Васа Павковић. – Младеновац: Културисток – Пресинг, 2017. – 105 стр.
Песник Власта Младеновић у књижевност улази књигом речитог наслова Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа (1986) следе Без мене (1988), Онај кога нема (1994) да би књигом Фусноте за Мокрањца (2016) стигао до двадесетак књига поезије. Поједине књиге и у књигама краћи или дужи избори преведени су у Италији, Румунији, Француској и Египту. Реч дисидент је у неку руку и парадигма и метафора за песника који је у сукобу најпре са сопственом поезијом, затим се тај контекст шири на књижевну критику која “форсира” поједине песнике или одређену струју у разногласју савремене српске поезије, да би се стигло до друштва и политике. У једној од књига његова лирика говори о односу Хајдук Вељка према српским војводама, Правитељствујушчем совјету и самом Карађорђу, односно, бунтовном ставу према повластицама дотичних. А то све Вељко говори младом Вуку Караџићу у већ препознатљивом лирском певању Власте Младеновића. У новој књизи аутор је песме организовао у девет целина. Једна од њих носи назив Шаркаменски предикат и добрим делом се тиче времена римске империје. Како пева савремени песник понирући у античку цивилизацију на преласку из политеизма у нову, хришћанску религију читамо у песми У походе римском граду:
Поклањам пажњу цару,
али се не клањам,
колико год да је бљештав његов трон,
не желим да ми буде патрон.
Без обзира на услугу,
уз сву захвалност
за мрвице са стола,
од мене не може
начинити слугу,
не могу бити полтрон
обожавалац његовог трона.
Мада песницима несклон,
Љубазно ме прими и рече он:
“То што те не прогањам,
није уступак за неугодне разговоре
него хоћу да ти докажем
да ћеш од твојих хришћана проћи горе.”
Ето, поред побуњеног ратника Вељка Петровића, у овој песми бунтовник је римски песник. Са формалне стране видимо укрштања слободног стиха и римованих стихова. Занимљива је и песма поводом питања да ли су или нису варвари некакво решење. Песник каже:
ВАРВАРИ НА ЛОКАЛИТЕТУ
Варвари су дошли
и нису никакво решење,
остаће само камење
и шипак који цвета.
Страшна је освета
гомиле неписмене
мој Шаркамене.
Тако пише песник, а на историчарима је да кажу ко то беху варвари? Нова књига песама показује апсолутно зрело песничко писмо Власте Младеновића. Навешћемо и одломак из поговора Васе Павковића: “Зато је и достигнути стих једноставан, риме непретенциозне, форма песме је сведена, а песничке слике природне. Песник је нека врста душевног сведока вечитог стања ствари под сунцем и под звездама.” Има ли бољег “комплимента” од овог?