Награда Ђура Јакшић Бојани Стојановић Пантовић
На четвртој седници, одржаној 21. маја 2018. године, жири награде Ђура Јакшић у саставу: Мирослав Цера Михаиловић, Бранислав Живановић и Јован Зивлак – председник, након разматрања ужег избора, у који су уврштени Бојана Стојановић Пантовић: У обручу, Повеља, Краљево; Маја Солар: Без зачина, Културни центар, Нови Сад; Бојан Јовановић, Спасоносне невоље, Градац, Чачак и Томислав Мијовић, Плаветнило, ЦЕКИТ, Зајечар, донео је једногласну одлуку да се награда додели
Бојани Стојановић Пантовић
за књигу песама
У обручу,
у издању Повеље, Краљево
Бојана Стојановић Пантовић је рођена је у Београду 1960. године, завршила је гимназију, а магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду 1983. и 1992. Од 1985. до данас запослена је на Филозофском факултету у Новом Саду (од 2000. на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности, од 2004. у звању редовног професора). Хонорарно је предавала на Одсеку за српску књижевност Филолошког факултета у Београду (1995-2001), а од 1998. до 2008. била је стална критичарка листа „Политика“ за савремену поезију.
Као гостујући професор предавала је у Љубљани, Халеу, Берлину, Хамбургу и Вроцлаву. Радила и као уредница у издавачкој кући „Нолит“.
Поезија, есеји и научни радови преведени су јој на енглески, француски, немачки, грчки, македонски, словеначки, пољски и шпански језик.
Уређивала листове и часописе: Знак, Књижевна критика, Књижевност, Књижевне новине. Приредила је и превела више књига српских и словеначких писаца, као и тематске бројеве зборника и часописа.
Објавила је више књига поезије и лирске прозе: Бескрајна,Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2005; Заручници ватре, прозаиде, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2008; Исијавање, Арка, Смедерево, 2009; Лекције о смрти, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2013.
Приредила је антологије: Српске прозаиде, антологија песама у прози, Нолит, Београд, 2001; Неболомство – Панорама српског песништва краја XX века, Хрватско друштво писаца-Дуриеуx, Загреб, 2006.
Објавила је више монографија посвећених проблематици српског и европског експресионизма и књига есеја посвећених савременој српској поезији.
Добила је више награда за поезију и књижевну критику, између осталих, награду Милан Богдановић, Исидорјана и Гордана Тодоровић.
Бојана Пантовић се легитимише као модерна песникиња, песникиња сведочења о размерама актуалног живота, његове културе и интимистичке конфигурације постојања. Пантовићева се у контексту српске савремене поезије дефинише као песник модерног језика и модерне реторике, секуларног хоризонта људског постојања и његове недокучиве воље за животом. Она се у велиој мери дистанцира од два доминатна тока у српској савременој женској поезији; једног заснованог на евокацији историјско- религиозних и традицијских културних образаца и другог, мањи наглашеног, женског еманципацјског активизма израженог често у екстремним фигурама самоидентификовања.
Бојана Стојановић Пантовић пише сложену поезију засновану на рефлексији прожетој елегичним тоновима. Иако у извесним модусима ова поезија звучи ерудитно, песникиња културу „употребљава“ као основу рефлексије у осветљавању односа субјекта и његовог друштвеног и интимног осећања света. Постоји однос напетости између момената извесности које диктирају култура и природа и овде видимо како та напетост осветљава улогу појединца као бића осуђеног и стегнутог у обручу, без даха, на ломачи. То је основни тон ове уравнотежене и помирене рефлексије која исијава пробљеске резигнације и мисаоне сете над непроменљивим људским усудом. У Пантовићкиној лирици, како каже песникиња, ту где завршавам ја, скончали су други.
Пантовићкин песничких глас је обликован граматиком ја и ти, унутрањим самообраћањем и објективним трећим лицем преко којег надиру крхотине свакодневог живота. Основне размере дате су у крупном плану, лица мајке као лице неумитне трансформације у неперсоналну безобличност ништења; лица кћери, оца, љубавника који се сливају у различитим одјцима уједињујући се у дискурсу елегичног наратива о пролазности. У Пантовићкиним елегичним стиховима одзвања знање о пролазности и сећању као очајању, сведочењу о животу који се растаче у облицима културе урне која евоцира да прах најближих на трен може да узнесу мисао о непролазности и резигнацију која нас прикива и прибија уз зид заборава и таме. У овим стиховима култивисаог очајања, знања о сећању као модусу који потврђује незаустављиве потресе понорности живота, Пантовићева на сложен и оворемени начин асоцира јакшићевску елегију смрти која се гради у тами противуречне романтичарске одређености човека као смртног и пораженог хероја.
Награда „Ђура Јакшић се додељује тридесет и трећи пут за најбољу песничку књигу на српском језику, објављену у току претходне године, у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње. Награда ће бити уручена у оквиру 57. дана Ђуре Јакшића – Липарских вечери, који ће се одржати ове године од 1 до 10. јуна у Српској Црњи. Добитнику припада новчани износ у динарској противвредности од 1000 евра, као и диплома.
Жири награде Ђура Јакшић у саставу:
Мирослав Цера Михаиловић,
Бранислав Живановић,
Јован Зивлак, председник