Живко Николић: Почетак лета. – Београд: Књижевно друштво Свети Сава, 2018, библиотека Песничка мануфактура Београдске мануфактуре снова, књига 53. – 67 стр. 2. издање
Живко Николић: Вајање пене. – Београд: Књижевно друштво Свети Сава, 2018, библиотека Песничка мануфактура Београдске мануфактуре снова, књига 54. – 53 стр. 2. издање
Пред читаоцима су две књиге песника Живка Николића, обе објављене, игром случаја, готово истовремено. Сада, 24. године касније песник се одлучио за друго издање из једноставних разлога. Књига првог издања су антикварна реткост. Број песама, додавања нових и евентуалне прераде старих нема. Једино је књига Почетак лета претрпела смањење формата и у овом издању нема графика Емила Милошевића који већ две деценије живи и ради у Аустралији. Обе књиге поседују ауторске Напомене из којих поред осталих околности схватамо да је књига (збирка) Почетак лета настајала од 1987, да је највећи део написан током 1990. и 1991. да би била заокружена 1992. и предата уреднику едиције Крајински књижевни круг песнику Томиславу Мијовићу. А тада наступа “комедијант случај.” Она излази 1994. када се појављује и збирка/књига Вајање пене која садржи касније настале песме. Ово што смо навели, неко би рекао, јесу спољашње и формалне напомене, али када је у питању поезија Живка Николића итекако су важне јер овај аутор многе своје песме датира, те некад у појединим песмама имамо распон настанка и по неколико година. Иначе у Николићевом опусу по редоследу излажења представљају шесту и седму књигу. Логично је да се песник мења, да из књиге у књигу шири своју тематику, али је разумљиво и лајтмотивско враћање на поједине теме, односно у другачијем “кључу” кружење појединих тема и мотива. Ипак, једна од константи овог писца и до књига Обећање из 2014. и Највећа радост из 2016. јесте посебна мелодика (иако доминира слободан стих) уклопљена у рефлексивност, у реалне и ирационалне поетске слике (упоредити песму Сатанин слап из књиге Вајање пене и Почетак лета, деветоделну лирску “причу”, тј. песников дијалог са Богом). Ради уживања у самој поезији и неким њеним особеностима навешћемо неколико краћох песама.
(из циклуса Недокучиво, песме Стварање света и Месечар):
СТВАРАЊЕ СВЕТА
стварам свет у коме се неће знати
за грех и казну
и за награду у виду Божијег осмеха
свет у коме се неће Богу додавати
и одузимати по вољи сопственој
и заклањати се иза његове сенке
увек када лавина крене навише
1992, Београд/Копривница
(ето, самосвојне поетске минијатуре о постању, али и човековом разуму (осећањима, вери) који су у стању “да по својој вољи” (како му се прохте) даје и узима Божје атрибуте)
МЕСЕЧАР
нагло разбуђен
ка прозору пођох
али прозор
зар се сакрио
писак из грла
тмини даривам
и видим само месец
који је свом зраку
моје кораке
и мој језик потчинио
1990, Београд
(још једна успела лирска минијатура као да се са слика надреалистичких сликара пренела у речи. Можда ваља осетити риму сакрио (4. стих) и потчинио (10. стих)
Из књиге Вајање пене (већ сам наслов асоцира на ирационалност и света и песниковог доживљаја света) навешћемо песму:
О СРЕЋИ, СПОКОЈНО
Само се по навици будим
и ходам кроз ужарене пределе.
Клањам се, уклањам,
усамљени тражим кутак
и воду више не узимам учестало као пре,
и ваздух ређе удишем,
у таму се утапам, у себе,
у дно.
…
Јесам ли срећан у ово сетно предвечерје
Због векне белог хлеба виђене на кратко
У рукама једне преплашене жене.
…
Срећним ме чини мастило које сам
у забитом кутку открио
и облак белог, нетакнутог папира.
На крају ми једино певање преостаје.
Слушајте:
(болдом истакао аутор овог текста речи у првој строфи. Тумачење метафоре облак/бели папир и певање које се завршава двотачком и белином остављамо читаоцима да се препусте својим асоцијацијама о срећи, писању, певању једног предвечерја)