Весна Ћоровић Бутрић: Ц, ц, ц… Уличне приче, поговор др Добривоје Станојевић. – Београд: Радио – телевизија Србије, 2016. – 189 стр.
Весна Ћоровић Бутрић своје место у књижевности стекла је, пре свега, књигама за децу. Од прве књиге Џепно пиле из 1989. до сада је објавила десет књига намењених деци (Улица на љуљашки, из 1999. награда Невен, Бићу сновослагач, 2001, награда Сигридруг за монодраму за децу, Оставити код Руже, награда Раде Обреновић за роман за децу. Ауторкин допринос књижевности за децу валоризован је 2004. и наградом Змајев штап, тада је била писац – домаћин Змајевих дечјих игара. На Радио Београду радила је емисије из серијала Поштована децо, десетак година на Телевизији Београд радила је емисију Триптих, данас у Радио Београду уређује Програм за децу и младе).
Када у биографској белешци на крају књиге Ц, ц, ц… Уличне приче све то ишчитамо, сетимо се неколико класика наше књижевности који су готово са подједнаким успехом писали за одрасле и за децу: Ј. Ј. Змај, Бранко Ћопић, Стеван Раичковић, Милован Данојлић, Добрица Ерић, Десанка Максимовић. То је довољно. Ауторкина прва књига прича “за одрасле” лепо је изненађење за нашу приповедачку уметност. Садржи нешто преко 50 краћих прича (2 до 3 странице). Писац Поговора Добривоје Станојевић већ у првим реченицама успешно сублимира тематски, значењски и стилистички комплекс Весниног приповедања: “Несвакидашњим цоктањем негодовања закорачити у дневну стварност а не бити свакодневан, причати о привидним обичностима а не остати нападно необичан. У томе се налази главни поетички ослонац књиге надахнуто меланхолично лиризованог свакодневља…” Фабуле, заплети, неочекивани расплети дешавају се по самопослугама, у парковима, на улици, стајалиштима градског саобраћаја, а јунаци/ликови: то смо сви ми, од беба у колицима, деце, одраслих до старијих суграђана. Некад наратор или нараторка разрешава ситуацију, често је дијалогом ликова објашњен заплет. Кроз ове приче увиђамо колико је и минималистичко приповедање у стању да оцрта комплетан карактер неке личности. Читање прича не траје дуже од 3-4 до 5-6 минута, толико би можда трајао и појединачан кратак филм (једна прича=један филм), нешто дуже филмски мозаик/омнибус.
Погледајмо како обична градска, статична слика прераста у већ поменуто необично у причи Тишина Препричајмо: усред поднева неколико људи и жена чека градски аутобус. Жена с кесама обраћа се жени чија беба дрема у колицима, ту је девојка која чита Кишову Мансарду, тинејџерка жваће жваку и пише поруке на мобилном (вероватно жели да јој неко објасни разлику између Шопена и Шопенхауера), један деда дрема на клупи. Заплет настаје доласком сасвим пристојно обученог младића који носи два хлеба, и са једног откида окрајак почињући да жваће. Сада га сви гледају. Долазимо до “метафизичког” онеобичавања: “Одједном, подне бучног града заћути. Као да су стале све машине, сви аутомобили, сви разговори. Чује се само хрскава корица како се круни и пада по асфалту док млади човек ломи хлеб.” Из реализма пребачени смо у песничку метафорику где се реалије тумаче другачије. Хлеб је можда симбол мајке Земље, хлеб је тело Христово… а звук који производи хрскава корица и који бива јачи и све јачи, постаје општи (космички) пред којим се повлаче остали звуци. Лако је замислити ликовну/филмску камерну слику са тек неколико непокретних учесника, поништавање аутомобилске и остале буке, тишину пред постепеним појачавањем ломљења, жвакања хлеба. Слика достојна буњуеловских слика. Оваквих прелазака из свакодневне механике у метафорику и симболику препознаћемо у многим причама књиге, на шта нас упућује и писац Поговора.