Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића

Годишњице: Алекса Шантић – 150 година од рођења
„Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића“

 Понедељак, 16. април 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Годишњице: Алекса Шантић – 150 година од рођења
„Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића“,
зборник радова, уредили Јован Делић и Бојан Чолак
(Институт за књижевност и уметност, Дучићеве вечери поезије, Београд–Требиње, 2017)

Учествују:
Маја Белегишанин
Милица Ћуковић
Лазар Бојичић
Бојан Чолак

Уређује и води Дејан Симоновић

УВОДНА НАПОМЕНА

Зборник научних радова Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића представља двадесет и трећи зборник у серији Поетичка истраживања. После зборника о Владиславу Петковићу Дису (Дисова поезија), Сими Пандуровићу (Поетика Симе Пандуровића), Милану Ракићу (Милан Ракић и модерно песништво) и Јовану Дучићу (Поезија и поетика Јована Дучића), сасвим природно је на ред дошао и зборник радова о Алекси Шантићу како би се потпунила слика свега онога што се дешавало у поезији српске модерне. Премда је о Шантићевом стваралаштву писано прилично много, ово је тек други научни зборник о овом знаменитом српском песнику. Пре 18 година, поводом 130-годишњице рођења Алексе Шантића, Одјељење књижевности и умјетности Академије наука и умјетности Републике Српске организовало је научни скуп у Бијељини Алекса Шантић – живот и дјело, под уредништвом академика Радована Вучковића, који је обухватио живот писца и целокупно његово дело, након којега је публикована и истоимена колективна монографија. Ове године када се навршава 130 година од објављивања прве Шантићеве песме „Пролеће“ у Голубу, 120 година од широм популарне песме „Што те нема“ и 115 година од штампања једне од најпознатијих љубавних песама с почетка ХХ века „Емина“ публикује се први зборник научних радова о Алекси Шантићу на територији Републике Србије.
Када је реч о поезији модерне обично се као доминантне истичу две струје; једну чине Дучић и Ракић, другу Пандуровић и Дис. Шантићева поезија као да остаје негде по страни, у сенци владајућих песничких концепата, везујући се више за поетичке обрисе претходних епоха но за актуелни, модерни поетички израз. Управо стога је било неопходно усредсредити се на Шантићеву песничку делатност с циљем да се што прецизније опишу развојне мене, али и истакну како промене и иновације, тако и поетичко наслеђе раније поезије. Отуда су драгоцени прилози у којима се разматра Шантићев поетички модел у поређењу с другим песницима краја 19. и почетка 20. века, при чему је у том контексту посебно занимљиво било питање лексичког потенцијала и формалног плана његовог дела. Шантић је песник разноврсних песничких облика и разнородног метричког репертоара који је попут других песника модерне тежио савршенству форме. Поређењу Алексе Шантића с другим песницима епохе модерне, анализи лексике и форме, чини се, није било посвећивана довољна пажња, а управо оваква испитивања доприносе ближем одређивању песниковог поетичког модела. И сам уредник зборника из 2000. године приметио је изостанак дубље анализе формалне стране Шантићеве поезије.
Опште је прихваћен став да је стваралачки опус Алексе Шантића „приступачан разумевању“ и да стога „није могао побудити већи интерес књижевне критике као песништво езотеричних и елитних песника“. Шантићеви тумачи можда су највише занимања показивали за оцену преломног тренутка у песниковој поетици везаног за публиковање критичког приказа Шантићеве лирике Богдана Поповића. Док је већина истраживача исказивала став о позитивном Поповићевом утицају и европеизацији мостарског песника, они малобројнији настојали су, ишчитавајући рану поезију, да проникну у првобитни песнички концепт и у њему видели аутентични лирски глас ослоњен на традицијску културу. Верујем да су радови у чијем се средишту нашло сагледавање Шантићеве поезије у развојном луку допринели потпунијем увиду у ову проблематику, баш као и они у чијем се фокусу нашла рецепција Шантићевог песништва у своме времену. Одређиван као песник „побожности, патриотизма, љубави и пролазне младости“, код којег преовлађују мотиви „природе, српства, сиротиње, благородности Богу и лептира“ (Слијепчевић), Шантић се умногоме читао као песник чије је песништво затворено у свом времену. Чини се да је нарочита вредност овога зборника показивање актуелности Шантићевог стиха. У том смислу инспиративни су радови у којима се Шантићеве песничке теме и поступци повезују с поетичким обрасцима песника који су стварали након Првог светског рата, па све до новијег доба. Мостарски песник се, тако, показао не само као онај који је, на тематском и поетичком плану, по много чему, био сродан песницима модерне (теме апокалипсе, демонског, медитерански мотиви, средњовековни облици, мотиви и слике…) него и као извесна преводница ка послератном песништву.
Шантић је и творац неких од најпопуларнијих песама из епохе модерне, које не само да су незаобилазне у антологијским изборима већ и данас живе у народу („Претпразничко вече“, „Вече на шкољу“, „Остајте овдје“, „Емина“, „Што те нема“…). Отуда су се од изузетног значаја показала нова читања наведених песама и уопште њихов статус у песничким антологијама о чему, такође, у овом зборнику има речи, баш као и о песниковој осталој мање или више популарној љубавној, родољубивој и социјалној лирици, од чега је првој тематској скупини посвећен читав трећи блок.

Након 130 година од објављивања прве песме у „Голубу“ и 126 година од публиковања прве песничке збирке пред нас искрсава питање „Има ли изазова у тумачењу Шантићевог песничког дела?“. Зборник Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића суочио нас је управо с одговором на то питање.
И на крају ваља рећи да овај зборник радова треба схватити само као почетак систематскога проучавања поезије једног од највољенијих српских песника, али, исто тако, и као наставак истраживања историје поетике српске поезије ХХ века. Као песник који се налазио на размеђи две епохе и у чијем се песништву могу препознати најмање три поетичка модела, Алекса Шантић се показао као више него погодан писац за колективну монографију у оквиру пројекта Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст Института за књижевност и уметност у Београду.

Бојан Чолак

Dejan Simonovic