Радмила Лазић: Угризи живот. – Београд: Лагуна, 2017. – 177 стр.
Радмила Лазић је реномирана савремена српска песникиња. Из белешке О ауторки сазнајемо да је од 1974. до сада објавила 12 књига песама уз четири избора из своје поезије које су уз поговоре сачинили Ненад Милошевић, Тихомир Брајовић и Бојана С. Пантовић. Књига Срце међ зубима из 2003. је ауторски избор. Ауторка је објавила и књиге есеја Место жудње (2005) и Мислити себе (2014). Даљи текст у белешци (преводи на стране језике, приређене антологије, награде) можемо прочитати у наставку белешке. Нова књига Угризи живот представља лепо изненађење за познаваоце песникињиног досадашњег опуса. Књига садржи 5 прозних целина са 6 краћих Медитативних пасажа (графички одвојених италик писмом) који представљају неку врсту ауторкиних “знакова поред пута” и аутопетичких забелешки. Међутим, већину текстова чине класичне кратке приче разноврсне тематике, или како пишу Јовица Аћин: “Кратки приповедни записи Радмиле Лазић, попут крхотина живота или расејаног терета свакодневице, још једаред нам откривају како одгонетка за чудо звано Радмила Лазић заправо не постоји.”, или Љиљана Шоп: “Лирска проза, кратке приче, колаж од прозних фрагмената…” (тачне, прецизне жанровске одреднице). У нашем информативном тексту навешћемо неколико медитација, једну кратку причу и рецимо једну лирску прозу (кад већ није ред преписати целу књигу).
МЕДИТАТИВНИ ПАСАЖ 3, 51-52. страна, укупно шест записа/медитација
Заборавила сам да плачем. Само понекад ненадано из груди ми изађе дубок дрхтав звук.
Налик оном дечјем, који се чује после дугог, неутешног плача. То је унутрашњи јецај душе.
друга медитација истог блока:
Успела сам да свијем гнездо, без игде икога.
МЕДИТАТИВНИ ПАСАЖ 6, 151. страна, укупно три записа/медитација
Лирика је бреме. Осим тога крвожедна је. Искрвариш због онога за шта многи не би дали ни по луле дувана.
МЕДИТАТИВНИ ПАСАЖ 1, 17. страна, 6 записа/медитација
Лако је писати о другима мислећи на себе. Још је лакше писати о себи мислећи да си неко други. А најлакше је уопште не писати.
друга медитација истог блока:
Већина људи је тужна (и неутешна) када је сама. Ја сам тужна када нисам сама. А сама сам као кактус у пустињи.
А сада, по нама једна класична кратка прича:
ЗЕЛЕЊАК
У пролазу на Зеленом венцу стални метеж.; понуђачи, извођачи, дежурни просјаци, путници, пролазници. Стална постава: свирач балада на усној хармоници, изанђали рокер, певач југословенских забавњака из осамдесетих. Ромима и Ромкињама који продају бижутерију, кишобране и доњи веш ово је друга кућа.
Једног дана као да их је све неко метлом почистио. Остали су само “Косовска девојка” у српској народној ношњи, која на сав глас врти само две песме, Видовдан и Тамо далеко, и преко пута ње у браду зарастао човек, са крстачом о врату, као Исус Назарећанин. До јуче, био је у монашкој одећи коју је изгледа морао скинути. За нужду, остао му крст.
Очито црквено-патротски фронт има своје представнике и у подземљу. У кутијама испред њих тек по која пара. Сва је прилика да њихова иконографија код пролазника више нема нарочиту прођу. Али комунална полиција их штеди. Није лако државном службенику дрзнути се на крст и српску ношњу.
Стоје њих двоје тако као да су у Њујорку, у музеју МоМа, изводе свој перформанс, а ја нешто мислим, боље би им било да су се негде једно уз друго шћућурили. Било би им као у Рајском врту, а не као на Голготи.
(напомена аутора овг приказа: Кроз подземни тунел дугачак једва тридесетак метара дневно прође око сто хиљада људи. Па колико ова прича има ликова? Па, око сто хиљада! Ауторка је издвојила тек пет-шест. И ето, нам добре кратке приче. Можда би београдски метро требао да почне од тог подземног тунела?)
И за крај лирска проза са једним ликом и једном апстрактном именицом која је постала лик:
СРЕЋА
Сва моја срећа скупила се под ону стару јабуку пред кућом. Седи на клупици под њом. Повијене гране праве јој хлад, а лишће јој милује образе. Нејака је, некада падне са клупице у траву. Морам да је тражим. Она бауља, ја бауљам за њом. Неко ће помислити да се играмо. А ми се тражимо да бисмо се чвршће загрлиле. Пред свиме што наилази.
Другачији распоред прозних редова дао би изванредну метафизичку песму у слободном стиху. У праву је Јовица Аћин када своју рецензију завршава реченицом: “Волећемо ову књигу. И читати је више пута.”