Интервју: Мира Поповић
Кад Мона Лиза спава у Лувру
Уместо трибине СКД, која је требало да буде посвећена књизи Пропитивање песка Мире Поповић, доносимо интервју са књижевницом.
Мира Поповић је дугогодишњи дописник из Париза и преводилац са француског. Књига прича Хармонија била је у најужем избору за Андрићеву награду за 2012. За збирку прича Буђење (Геопоетика, 2017) добила је Базарову књижевну награду “Женско перо” за 2017. годину. Приче су јој заступљене у антологијама и преведене на француски и енглески језик. Мира Поповић живи у Паризу.
За портал СКД, Мира Поповић говори о чудним путевима своје нове књиге, о брисању културног елитизма, о Лувру пред и током пандемије…
Ваша нова књига прича Пропитивање песка објављена је уочи пандемије короне. Како се односите према чињеници да је пандемија одложила њен сусрет са читаоцима?
Чудни су путеви Пропитивања песка. Још док је књига била у рукопису имала сам осећај да ће се с њом збити нешто посебно. Наравно, ни на крај памети ми није био коронавирус, било какво повезивање књиге с предстојећом епидемијом. Изашла је средином фебруара, када сам била у Београду. Већ то је за мене представљало догађај, будући да не живим у Србији и да обично нисам тамо у време кад ми књига изађе. Овог пута било је другачије, а и издавач је организовао представљање Пропитивање песка у оквиру Дана Геопоетике у књижари Златно руно. У новинама су се појавиле информације о књизи, потом и одлични прикази, дала сам више интервјуа штампи и аудио-визуелним медијима. Била сам срећна. Осећају да се с том књигом нешто посебно догађа допринело је и то што сам у данима између објављивања књиге и њеног представљања у Златном руну остварила свој давнашњи сан: посетила сам магичан град Истанбул за који је везана тајна једне од најлепших прича у књизи, а до мене је стигао и први наговештај превода књиге на један страни језик… Какав почетак! Не, нећу оставити Пропитивање песка да само лута и тражи пут до читаоца. Помоћи ћу књизи, колико могу, колико то од мене као аутора зависи, решила сам. Зато сам, по повратку у Париз, купила авионску карту за Београд за април. После паузе у марту, у априлу ћу дати нови подстицај књизи, већ сам се раније договорила да је представим на Трибини СКД-а.
У међувремену сам намеравала да посетим дворац Кло Лисе у Амбоазу, у долини Лоаре јер се с тим дворцем и Пропитивањем песка догодило нешто још необичније него са Истанбулом. Наиме, у причи Покорност којом књига започиње, приповедачица (ја) лети без крила испред дворца Кло Лисе у Амбоазу, месту где је Леонардо да Винчи проучавао остваривост човековог сна да полети. Моје летење у причи посматрала је с прозора дворца моја породица. Зашто износим све те детаље? Па… по повратку из Београда у Париз, крајем фебруара, примила сам позивницу из Амбоаза да посетим јединствену изложбу која ће овог пролећа бити организована у дворцу Кло Лисе, а која је посвећена Леонарду и његовом сну о летењу. „Чека вас непоновљив доживљај, а биће утолико занимљивије ако дођете с породицом.“ Знам, знам, текст на позивници није личне природе, као што ни изложба нема везе с мојом причом коју сам, уосталом, објавила на српском, у Србији, а написала је много пре него што је Француску захватило лудило Леонардове изложбе у Лувру, а потом и организивање ове у последњем маестровом пребивалишту. Немам ни најмању илузију да је моја причица (мени иначе јако важна) могла инспирисати организаторе изложбе, чак и да су неким чудом за причу знали. Случајност или мало чудо, којим се настављају необични догађаји који књигу прате?
А онда се десило оно што називамо чудом. Корона вирус. Пандемија. Мало по мало, цела планета се заразила. Авиони су се приземили, један од париских аеродром с којег је требало да летим за Београд је затворен. Све је стало, само је вирус напредовао. Слике сабласно празних светских метропола, свакодневно пребројавање жртава у земљи и свету, организација живота у условима кућног притвора – све то потпуно ме је обузело, нисам ту никакав изузетак у односу на милионе људи. На књигу нисам заборавила, али да будем искрена, нисам ни очајна што је с њеном у вези тренутно све стало. Тренутак који живимо (а који прети да потраје) смртно је озбиљан. У исти мах, све што се око нас дешава делује крајње апсурдно, нестварно и фантастично, тако да неминовно подстиче размишљање о граници нестварног и реалног. У књизи Пропитивања песка управо испитујем границу између сна и збиље, фантастичног и стварног, настојим да ту границу учиним невидљивом, испитујем апсурд. У том смислу књига је веома актуелна и биће таква, а можда и више, кад изађемо из карантина. Сада је у некој врсти хибернације. Ја ту не могу ништа, осим да јој пожелим добро здравље. Јер њена авантура је тек почела.
Како је организована култура у Паризу у време короне?
Ако се мисли на културу у ужем смислу, конкретно на културне активности у области уметности и књижевности, онда ћу без задршке рећи: култура је у Паризу на мартвој тачки, нема је. Све је стало. Музеји, позоришта, биоскопи, концертне дворане, библиотеке, књижаре, све је затворено. Фестивали су отказани. Париз, један од уметничких центара света сада је у погледу културног живота једнак било ком граду, вароши или селу, било где у свету, где су предузете исте мере за смањење ширења епидемије. Вирусна пошаст изједначила је културне услове на глобалном нивоу, избрисала је културни елитизам.
Наравно, културне институције потрудиле су се да грађанима пруже највише што се у новонасталим условима може: музеји и галерије ставили су на електронски увид неке своје поставке (не сви и не сви бесплатно), позоришта (нека) снимљене представе, поједини музичари су из својих кућа извели концерте и ставили их бесплатно на располагање аудиторијуму на друштвеним мрежама, телевизијске и радио станице прилагодиле су програм, тако да у њему има више емисија из области културе. Али, све је то виртуелно. Нема директног контакта који се подразумева у нормалним културним условима. Виртуелни додир с уметничким делом никада не може произвести ону врсту узбуђења коју осећамо кад у том делу уживо уживамо. Мислим да би се са мном сложили и они посетиоци историјске Леонардове изложбе у Лувру који су снажмо негодовали због огромне гужве у музеју и немогућности да се изложеним делима честито приђу. Ту изложбу организовану поводом 500 година од Леонардове смрти, (припремана је читавих десет година!) видело је за четири месеца близу милион и сто хиљада људи, а уочи затварања 24. фебруара Лувр је данима био отворен двадесет и четири часа. Из садашње перспективе, кад најчувенији музеј на свету и у њему Мона Лиза спавају као зачарани, кад је стаклена пирамида кроз коју се у Лувр улази фантомски празна, сећање на Леонардову изложбу изгледа као сан. Сан пун фантастике.
Разговарала: Мирјана Митровић