Драшкo Милетић НАСУМЦЕ

УРЕДНИЧКА РЕЧ НАДЕЖДЕ ПУРИЋ ЈОВАНОВИЋ

Можда је једини одговор на питање свакодневице – како повезати оно што видиш са оним што знаш – у поезији случајног избора, налик на захватање из низа могућности којим се фигура човека у покрету претвара у бележника стихова, у ходу, док се још дешава живот. Милетићева поезија говори о препуштању градским сценама у којима се виде само делови, а ваља сведочити о укупној слици: шта је то што нас је спопало, каква се то сила увлачи у наше обично прање чарапа, како смо померили равнотежу од доручка до вечере, које степенице одабрати на путу до боце са кисеоником. Ноћу нас чека инверзија: слике, ослобођене, излазе напоље и захтевају равноправност са сликама „парализе јаве“. Када их упоредимо, у језичкој равни, нема битне разлике – све је заједничка стварност – велики ископани мозаик местимично сакривен стварима са границе појмљивог. Финални потез открива процес којим је начињен: у углу, као потпис стоји ауторов аутопортрет са „рукама зашивеним у џепове“.

ЖИВОТОПИС ДРАШКА МИЛЕТИЋА

Бавио сам се оспоравањем туђе самобитности.
Бавио сам се порицањем и прецртавањем туђе властитости.
Зато, нек све буде помно испитано.
И нико некажњен не остане.
Јер ум је људски клоака понајвећа.