Оснивач Књижевне награде „Воја Чолановић“ је Српско књижевно друштво.
Награда се додељује за првo издањe књигe прича или приповедака објављенo на српском језику у претходној календарској години. Сабране и изабране збирке прича или приповедака такође конкуришу за награду.
Позивамо издаваче и ауторе да четири примерка књигe пошаљу на адресу
Српско књижевно друштво
Француска 7
11000 Београд
Рок за слање књига је 1. јул 2024. године.
О награди ће одлучивати трочлани жири у саставу Љубица Арсић, Јелена Ленголд и Васа Павковић (председник).
Циљ награде је да допринесе афирмацији и већој видљивости запостављеног жанра: приче и приповетке.
Награда се додељује први пут.
Пројекат суфинансира Министарство културе Републике Србије.
Воја Чолановић рођен је 15. септембра 1922. у Босанском Броду. Преминуо је 14. октобра 2014. у Београду. Од 1925. до 1932. живео је у Славонском Броду, а од тада у Београду, у Улици краља Милутина 7. Непосредно по Шестоаприлском рату 1941, матурирао је у Трећој мушкој гимназији. Због окупације, школовање је могао да настави тек након Другог светског рата и демобилизације из ратног ваздухопловства, у чијим је операцијама учествовао као ваздушни стрелац, за шта је добио орден за храброст. Студирао је језике, права и историју уметности.био је писац, новинар и први уредник Научног програма Телевизије Београд. Радозналост духа и велика радна енергија читавог, изузетно бурног и занимљивог живота, терале су га да се исказује кроз различите професије и сфере интересовања. У Тањугу и Југопресу радио је као уредник за науку, културу и уметност, уређивао светску књижевност у издавачкој кући Рад, био оснивач и први уредник Научног програма Телевизије Београд. Неко време радио је и као драматург у Београдском драмском позоришту. У својству телевизијског посленика, уредио је велики број емисија према властитом сценарију. Посебно је била запажена његова серија Кривуља стваралачког процеса, За сценарио ТВ филма Уместо кристалне кугле, Чолановић је награђен (1975) бронзаном При Футура на истоименом бијеналу футуролошког ТВ филма у Западном Берлину, а за Винчу, метрополу искони (1990) сребрном плакетом „Никола Тесла” на 16. Међународном фестивалу научно-техничког филма у Београду. Био је члан уредништва у Савременику и Књижевности, водио београдску редакцију југословенског часописа Енциклопаедиа Модерна. Од 1966. до 1968. био је секретар, а од 1980. до 1982. председник Српског ПЕН Центра.
Шездесетих година прошлог века био je секретар Пагвашке групе Србије, националног огранка покрета који су 1957. основали Ајнштајн и Расел . Бавио се и есејистиком, а са енглеског је превео низ књига. Чолановић је био полиглота. Говорио је енглески, француски, немачки, руски, италијански, латински, јапански и пољски.
За пет и по деценија, Чолановић је објавио осам романа, од којих је за Зебњу на расклапање добио Нинову награду, за Другу половину неба, међународну нагараду, Бенито Хуарез, а за Оду мањем злу, награде Стеван Сремац и Бора Станковић, Објавио је збирке приповедака Оседлати мећаву (1958), Мирис промашаја (1983) и Осмех из црне кутије (1993) за коју је добио Андрићеву награду. Године 2019. објављена је књига дневничких записа Воје Чолановића Шапат испод обешених: из мојих дневника за немачке окупације, а 2022. у издању РТС-а књига О опстанку и бивству: (дневнички записи 1942–1945).
Отменост духа, језичко мајсторство, приповедачка проницљивост, кључни су епитети који красе прозно стваралаштво Воје Чолановића.