Уместо трибине: О збирци поезије „Седмо небо“ са ауторком разговарала Мирјана Митровић
Фото: Драган Митић
„Ко је ова жена
У мојој хаљини и
Мом огледалу
Са лицем моје мајке“
Биљана Дојчиновић већ дуго се бави науком о књижевности и педагошким радом као редовни професор на Општој књижевности Филолошког факултета у Београду. Пројекат Књиженство којим руководи већ је стекао значајно место у афирмисању остварења српских књижевница које су стварале до 1915. и чији је допринос култури најчешће остајао неадекватно вреднован. Као песникиња, Биљана се сада представила својом првом збирком Седмо небо у издању Повеље.
Шта се то променило у теби или у твом окружењу, кад си после година педагошког рада на Филолошком факултету и научноистраживачког рада, нарочито значајног у оквиру пројекта Књиженство, одлучила да објавиш прву збирку поезије?
Промениле су се моје приватне околности – престала је у једном тренутку потреба да се браним од сваковрсних и свакодневних притисака због чега саму себе нисам чула. Испрва је тај
мој унутарњи глас био једва чујан, али, како га нисам спутавала, ојачао је и постао звонак и јасан. Очигледно да не може све да стане у научноистраживачки рад, да имам и неки емоционални и вербални „вишак“, нешто што је само моје. Почела сам да пишем поезију пре десетак година и у збирци има песама из тог периода. Није чудно што сам после једне деценије стигла до збирке, мада не пишем пуно и никада не знам хоће ли се тај глас опет јавити нити шта ће га подстаћи. Лепо је то ишчекивање а још је лепше кад се песма појави и када се на њој ради.
Зашто је наслов збирке Седмо небо кад је доминантни тон меланхоличан?
Наслов је благо ироничан, као и тон већине песама у збирци. Нисам песме доживела као меланхоличне, али није до мене да говорим како други треба да их чују. Има ту помирености с нашим несавршеним и у много чему лажним светом, па и с том идејом блаженства, „седмог неба“. У истоименој песми реч је о младалачкој заблуди и времену које потом делује отрежњујуће.
„Па онда коначно нешто и ја да кажем“ стоји у једној песми. Реч је о женском гласу. Тим женским доживљајем бавиш се на један начин у многим песмама, а на други, заједно са сарадницама и сарадницима у оквиру пројекта Књиженство. Како процењујеш ситуацију у нашој књижевности? Колико и како се чује тај женски глас?
То је стих из уводне песме која се дешава у кухињи, јер је то важно место у мом животу. Да ли је доживљај женски или не, не знам, али јесте реч о тренутку ослобађања од разних стега. Оно чиме се ми у Књиженству бавимо, на други начин, јесте такође ослобађање и то од невидљивости, занемарености, заборава ауторки које су почеле да пишу до 1915. године. У савременој српској књижевности има сјајних песникиња и ауторки свих генерација. Чини ми се да нам недостаје још форума и часописа, свакако један профила ПроФемине, у ком би тај другачији глас могао боље, јасније да се чује, да буде утицајнији и доступнији издавачима и публици.
Аутор спота: Наташа Теофиловић
Како би сумирала досадашње ефекте Књиженства? Какви су планови?
Да ли смо одговорили на задатке које смо себи поставили пре 11 година? Јесмо, и те како – вратили смо нашој култури имена више од 170 ауторки од којих су неке биле потпуно непознате савременим читаоцима, формирали смо дигиталну базу података која је доступна на интернету (www.knjizenstvo.rs) на српском и енглеском језику, основали дигитални часопис у ком је објављен велики број текстова и приказа о ауторкама и ауторима из целог света и из разних епоха, мноштво интервјуа, створили смо, заправо, читав концепт књиженства као женске књижевности и истраживања тог поља.
Посебно смо се бавили стваралаштвом Јелене Ј. Димитријевић, радили на томе да њена дела буду поново објављена, рукописе који се чувају у Народној библиотеци транскрибовали смо и објавили по први пут, а понешто смо и превели на енглески. Ова ауторка је 2019. ушла у лектиру за седми разред својим путописом Седам мора и три океана – први део, на иницијативу Завода за унапређење образовања, а ми у Књиженству верујемо да смо, поред осталих, томе допринели.
Најзад, захваљујући медију који користимо допринели смо бољем разумевању онога што је дигитална хуманистика и што је, стицајем ових несрећних пандемијских околности, дошло у први план као спас за образовање и, уопште, комуникацију.
План је да наставимо рад на бази података и на часопису. Званично, пројекти више не постоје, а када пројектна средства од Министарства престану да стижу биће теже окупити сараднике, али верујем да ће заинтересованих за рад на оваквом истраживању увек бити.
Радиш као редовни професор на Општој књижевности, на којој је, бар према легенди, Данило Киш био први студент који је дипломирао. Каква је данас атмосфера на чувеној светској?
Истина је да је Данило Киш био први дипломирани студент обновљене Катедре за светску књижевност, и то студент који је бриљирао упркос нимало лаким животним околностима. Успомена на њега чува се на Катедри на разне начине, пре свега кроз награду Данило Киш за најбољи мастер рад. Што се атмосфере тиче, сада радимо на ре-акредитацији, чини ми се, у доста добром духу с обзиром на све што је томе претходило.
Имаш у збирци стих „У градовима постоје пријатељи“. У стварности имаш пријатеље међу професорима на сличним катедрама у иностранству. Како се и у којим правцима развија књижевност у свету који се убрзано и непредвидиво мења?
Не могу да пратим, наравно, све што се у свету дешава, али као један од консултантских уредника часописа Critique: Studies in Contemporary Fiction сведочим великом интересовању за дела из земаља које су раније биле на ободима светске књижевности – од Румуније до Мексика и Шведске, и даље, књижевности која се бави животом у социјалистичким, постсоцијалистичким, колонијалним и постколонијалним условима, књижевности мањина, књижевности маргинализованих, што доноси свеже гласове и перспективе. Што се теорије тиче, има занимљивих поставки и идеја као што су постхуманизам, посткритика, неједнаки развој и слично. Не бавим се само новим, напротив. Откривам и старе идеје, писце и песнике с којима раније једноставно нисам могла да се сретнем. За мене су они нови као што сам и ја као песникиња нова самој себи.