СЕЋАЊЕ:
БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (1935–2018)
Среда, 14. новембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7
Сећање: Борислав Радовић
Учествују:
Божидар Шујица
Милутин Петровић
Драган Стојановић
Симон Симоновић
Слободан Зубановић
Милован Марчетић
Води Славољуб Марковић
Борислав Радовић је један од најзначајнијих савремених српских песника, врстан преводилац, истанчани есејиста.
Рођен је 1935. у Београду. Завршио је студије Опште књижевности и теорије књижевности. Већи део радног века провео је као уредник у издавачкој делатности.
Објављена дела
Књиге песама: Поетичности (1956), Остале поетичности (1969), Маина (1964), Братство по несаници (1960), Описи, гесла (1970), Изабране песме (1979), Песме 1971–1982 (1983), Изабране песме 1954–1984 (1985), Тридесет изабраних песама (1985), Песме 1971–1991 (1991), Песме (1994), Песме (2000), Четрдесет две изабране песме (2007, 2016),
Есеји: Рвање с анђелом и други записи (1996), О песницима и о поезији (2001), Неке ствари (2001), Читајући Вергилија (2004), Још о песницима и о поезији (2007), Понешто о песницима и о поезији (2011).
Објављена су му Изабрана дела у две књиге: Песме и неке ствари и Понешто о песницима и о поезиј (2016).
Превео је с француског Мореказе Сен-Џона Перса (1963, нови превод 2003), један избор песама Пола Елијара (1971) и Париски сплин Шарла Бодлера (1975), као и једну књигу прозе, Балзаковог Луја Ламбера (1999), Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера (2011).
Награде и признања: 1957. Бранкова награда (за Поетичности), 1963. Октобарска награда (за превод Мореказа), 1967. Нолитова награда и Змајева награда (за Братство по несаници), 1983. Награда Бранко Миљковић (за Песме 1971 – 1982), 1984. Награда Жељезаре Сисак, 1985. Награда Дисовог пролећа, 1994. Круна деспота Стефана Лазаревића, 1995. Награда Васко Попа, 1996. Награда Ramonda Serbica, 1998. Белодворска розета, 1999. Награда Милош Н. Ђурић, 2001. Награда Десанка Максимовић, 2002. Жичка хрисовуља, 2002. Награда Ђорђе Јовановић (за О песницима и о поезији).