U Kudn biču
Понедељак, 15. мај у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Књижевни животи Милоша Црњанског:
Црњански у емиграцији
Учествују:
Слађана Јаћимовић
Предраг Петровић
Вуле Журић
Чућемо и Црњанског како чита завршетак Друге Књиге Сеоба.
Уређује и води Дејан Симоновић
„Кроз десет дана било је све свршено и кажу нам да нећемо бити стрпани у логор у вароши Фођа, него да одлазимо из Рима, кроз који дан, у Португал – па ћемо, после, преко океана, у Лондон, из Португала. Ми онда идемо скоро, свако вече, на Пинчо, седимо на тераси ‘Валадије’ и посматрамо кубе Микеланђела – каткад до поноћи. Ћутимо. Говоримо мало. Чекамо дан одласка из Рима. Карин Нордстрем је узалуд покушавала да дозна нешто о фамилији моје жене, из Београда. Знамо само да је наша варош давно горела и да је сва у рушевинама. Чујемо да има много мртвих од немачких бомби. Кажу шездесет хиљада. Ћутимо.
Маја другога, најзад, дан поласка. Особље палате Боргезе одлази на римску станицу, опкољено карабинијерима, на мотоциклу. Као путујуће позориште, које је пропало.“
(Милош Црњански, Код Хиперборејаца)
Тог 2. маја 1941. године почиње странствовање Милоша Црњанског које ће се окончати тек у лето 1965. повратком у земљу. Материјално и душевно тешке емигрантске године Црњански ће провести у Лондону, у оскудици, усамљен, окружен интригама. Страни су ми и земља у којој се обрео, страна му је и сама емиграција.
Извесно време ради у Дирекцији за информативну службу при емигрантској Влади Краљевине Југославије.„Не пишем ништа. Рат је. Не пева се у кући мртваца“. У мају 1945. напушта службу саветника за штампу при Влади Југославије. Остаје без средстава, али се плаши повратка у земљу увераван од емиграције да ће бити осуђен због политичких ставова обзнањиваних у листу Идеје.
Милош и Вида Црњански се боре да преживе. Милош је књиговођа обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, сарађује у часопису Милана Стојадиновића El Economist који излази у Аргентини. Вида шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. По речима самог Црњанског, не би издржао без Виде и њене исконске снаге.
Егзистенцијално веома тешке, то су, истовремено, стваралачки изузетно плодне године Милоша Црњанског.
У том периоду, објављује Ламент над Београдом, Другу књигу Сеоба, драму Конак, Итаку и коментаре, с поговором Танасија Младеновића.
Пише, на енглеском, и роман The Shoemakers of London (Лондонски обућари) (године 1946/47 када су и он и Вида на ивици самоубиства). „Доцније сам ту ствар преписао на српски, под насловом Роман о Лондону“, каже.
„Ви знате да је у римско доба изгнанство било тежа казна него смртна пресуда. Зашто? Зато што је на тај начин престајало све. Ако су осуђеника протерали некуд на Црно море или у неку туђу варош, у Александрију или негде другде, он више није постојао онако како је до тада постојао. Код мене је то било још много страшније пошто сам ја био писац, наш писац, увек у центру борбе, нећу да кажем свађе, али у центру литерарних борби, и одједанпут када из тога испаднете, онда ви не можете живети. Живот је мене терао да пишем, будила ми се жеља за животом и нада у повратак на своје место у српској књижевности. То нису патолошки изуми, то је један страшан нагон који нас тера и који нас стално доводи до лудила и чуђења – како то да не можете више да живите живот којим сте пошли? Не може човек, писац, да се промени, да се претвори у капетана, не може да се претвори ни у циркусџију, не може да се претвори ни у аутомобилисту. Он има за собом ноћ, дан, седи за својим столом а пред њим је машина за писање, и он одједанпут види да га не желе, да га нико не чита. Оног тренутка када су људи из моје земље почели да ми дају могућност да могу да радим, ја сам опет почео да живим, ја сам са највећим одушевљењем радио, писао.“ (Милош Црњански)
Илустрације су преузете са сајта Дигиталне Народне библиотеке Србије:
http://digitalna.nb.rs/sf/NBS/Biblioteke_celine_i_legati/Milos_Crnjanski_1893-1977