Дејан Симоновић: Растројства. – Београд: Књижевна радионица Рашић, 2017. – 168 стр.
После 5 романа (Кројач из Улма, 1987, Неодољива драж позива (сотија), 1992, Заклон, 2010, Приказа, 2011, Беспосличари, 2015) неколико извођених и награђиваних радио-драма (Освит, Жртва, Плаћеници, Матрози, за ову последњу добитник је прве награде на конкурсу Радио Београда за радио драму 2016. године) Дејан Симоновић објавио је своју прву књигу прича. Књига садржи 16 прича и значајно се разликује од, рецимо, хумористичко-сатиричког поступка примењеног у роману Приказа где у наведеној сложеници претеже хумористички и благонаклон тон према главном јунаку. Роман Беспосличари је беспоштедна и сурова сатира какву нисмо читали од времена Домановићевих сатира. Током друге половине века снажна сатира се преселила у микро жанр афоризама и епиграма по којима су српски сатиричари готово без премца у Европи. Уметничка сатира се свела на кратке новинске причице, хумореске. Знамо од античких времена да сатира увек до пароксизма истиче само једну црту датог лика, и баш том “плошношћу” постиже најаче уметничке/естетске ефекте. У причама је реч о социо-психолошким малим студијама о наравима, карактерима, темпераменту и осталим карактеристикама које чине личност ликова ових прича. Већ првој причи (Имена) разрађује се, у психолошко устројство једног бескућника и беспосленог, храну набавља из контејнера, који дан проводи мењајући возила градског превоза да му прође време до сна. Узрок томе је што за очеву другу жену још у детињству није имао лично име већ надимак Ништарија. Знамо да је и Одисеј некоме рекао да се зове Нико, али је то била варка да испуни свој циљ и стигне жив на Итаку. Наш јунак није смогао снаге да превазиђе трауму. Пред групом дерана чије је заједничко име “уметничко име” Змајеви мора да пузи, а кад су чули као се зове нису знали шта би с њим јер није био достојан ни батина. Ту се прича завршава. А можда се опорави, каже у себи писац ових редова и пријави, рецимо да буде туристички водич јер у прсте познаје град, или нешто да ради у чувеном Градском саобраћајном предузећу и тако поврати своје име. Дубоко је хумана ова Симоновићева прича. Друга (Подухват) је пример феномена “обломовштине” или просто речено порока лењости. Јунак Булке самоанализира себе и комшију Котарца који никада не касни на посао иако мења чак три превоза. Реченице: “Није то био умор. Није била исцрпљеност, није то била малаксалост. Било је то нешто друго. Нешто свеобухватније,одсудније. Не би умео да каже шта, речи су га изневеравале када би се примакао тој области.” Осим Булкета и ми се питамо улазећи у област необјашњивост кафкијанске прозе коју ни за сто година психологија не може да објасни. А можда одгонетка лежи у ујаковом васпитању свог сестрића Булкета који има лак посао у коме се зарађује много више од комшије Котарца. Булке ради у играма на срећу, а коцка и курве никада не пропадају, јер лакше је наћи другу жену него овакав посао. Да опет цитирамо, тако је најбоље: “Пара се млати на пороцима, не на врлинама, на похлепи и пожуди, на страху и сујети, тврдио је ујак и, што се Булкета тиче, био је сасвим у праву. Ујак је из овог увида извео одговарајуће закључке. Одбијао је да ишта ради, да не подстиче пороке. Ленствујући, доприносио је моралном поправљању овог до сржи исквареног света. Баба се поносила ујаковим пландовањем. Господин човек, истицала је.” Из приче ће читалац сазнати зашто се зове Подухват. Једна од најсложенијих прича је “Излет” (99 – 124 стр.). Четири мушко-женска пара са идентичним почетним словом (Сима и Соња, Лена и Лазар, Вања и Влајко, Тамара и Тодор, и једно позамашно куче крштено ка Принц) одлуче се да за викенд проведу два дана и две ноћи на некој ади где нема много света и прославе Симину куповину бродића са кабином. И онда настаје суптилна ауторова анализа коју ћемо овде свести на појмове: енергичан мушкарац је са енергичнм женом која се њим поноси, доминанта жена пасиван мушкарац, жена коју остале зову лујка и фолиранткиња… Наш угледан психолог Жарко Требјешанин би овде имао посла. Он често на књижевним вечерима говори о књигама угледних писаца, али увек скромно нагласи да није квалификован за лингвостилистичке, модернистичке и постмодернистичко-деконструктивистичке дилеме, већ само за психолошку раван текстова. Надамо се да ће ова наша подужа информација о првој приповедачкој књизи Дејана Симоновића подстаћи на нечије дуже текстове.
Н. Ћосић, 20. 4. 2017.