Додела награде Биљана Јовановић за 2023. годину

Учествују:
Добитници награде и чланови/чланице жирија Драган Бошковић, Даница Вукићевић, Тијана Матијевић
Ненад Милошевић

Истанчане нарације, елиптичне фабуле, софистицираног стила, фрагментарне структуре („Све се“, у овом роману „догађа у скраћењу, у изводима“), Руски вртлар Боре Ћосића обогаћују нашу литературу оним чега у њој данас нема. Да је овај роман писан на немачком или француском језику, уклопио би се у традицију романа сведене и суптилне нарације у којој ми и историјски оскудевамо. Рефлектујући, такође, у свом наративу дубинске аутопоетичке али и опште литерарне и културне нити, Руски вртлар је писан као роман који резимира Ћосићеву поетику. Са лакоћом и одмереношћу прекаљеног приповедача, Ћосић романескно збивање премешта у други план, а сав ужитак прелази на наративно ткање, на стил: оно хумано у тексту.
Роман о присилном егзиланту, Руски вртлар је заправо роман о човеку уопште, будући да егзистирати на овој планети и у овоме свету суштински значи егзилирати. А удес егзиланта, удес неприпадања и непроналажења, раскрива најдубљи трагизам: немогућност укорењења. У Ћосићевом роману скоро лишеном приче, као у кадровима немог филма, нижу се апстрактне слике простора и збивања којима се трагизам апатрида сели с оне стране нарације, на места где патња, друштвена патологија, неприпадање и странствовање имају егзистенцијалне а не само политичко-историјске конотације. Човек је странац, било као Рус присилно одбегао из своје домовине, било као вртлар у туђој кући, било као приповедач одсутан из своје нарације, или приповедање одбегло из културно очекиване приповедне матрице. Човек је избеглица и у својој кући, као што су то и нарација у својој наративној „кући“ и роман у својој „кући“ романа, што је основна, колико трагична толико и спасоносна димензија стваралаштва и људске егзистенције.
Роман Руски вртлар Боре Ћосића, и то као избеглица у себи самоме као роману, за собом оставља „тишину, ремећену врло пробраним шумовима“, „тишину једног света без трага неког језика“, а тако и без трага културе, значења, и око нас ствара „једну фабулу ни од чега“ исприповедану на језику који је остао негде другде. Одакле нас запоседа оно ништа романа у којем „највећи број догађаја је ионако непотребан“, оно кристално јасно ништа поетичке самосвести и романескне виртуелности овог романа о себи самом. Зато су сабласни и јунаци, као и збиља и простор и наративни глас овога романа. Руски вртлар је сабласт романа. И зато посебан.

A из једног другог, назовимо га „унутрашњег“ егзила проговарају Срећни дани Срђана Вучинића. Еруптивна, еуфорична, на моменте кошмарна проза тока свести, саткана од дисторзије жанра (роман или књига прича?) и наратива (диктат несвесног, бајковита формулативност, апокалиптичка проза, футуристичка фантастика, (транс)монолошки пасаж…), ова проза хвата химеру егзистенције истовремено је губећи. Срећни дани су напуклина: времена, човека, сећања, постојања, културе, успомена, нарације, нас самих, да се на крају не зна за чим је нарација у потрази: за оним другим себе као нарације, другим простором овог истог града, другим димензијама овог нашег постјугословенског доба, неком другом будућношћу, другим људима. Наративна потрага за свим и свачим, неким увек новим химерама, дакле, ни за чим; потрага без сопствене одгонетке. Само трансавангардни наративни симулакрум који пластично објављује наш слободан пад у ништа. И то јесте срећа.
Вучинићева књига се чита у даху, што она, покретана апокалиптичком и „месијанском“ алармантношћу, и намеће. Време распада Вучинићеве нарације једнак је времену једног крика, вапаја, што је такође време распада наших идентитета и друштава које смо проживели. „Подизати храм Растројству“ – био би мото нашег савременог историјског постојања а одговорити на њега могуће је само поетиком растројства Срећних дана. Уобличавајући кошмар значења и временских димензија, ова књига указује да иза сваког историјског раздобља стоји идентична антрополошка, културолошка и идеолошка матрица, само се мењају њени предзнаци: национално или југословенско или футуристички фантстично; атеистичко или религијско или андроидски постхумано; живи или мртви или васкрсли. И намеће све снажнији осећај „непробојног панцира реалности“, иза кога остаје пејзаж најдубље трагичности наше личне, друштвено-политичке, историјске и егзистенцијалне растројености. И имагинарни осећај да је ову књигу „рецензирао“ Виктор Пељевин. Иза Срећних дана остају бебе које, под притиском патолошке рециклаже историје, „већ стотине година“ вуку у својим „кошчицама“; остају јунаци чије се дистопијске визије будућности, идентичне нашој садашњости, распадају; остају људи „сваки над својим амбисом наднет“. Остаје оно ништа амбиса које стоји иза сваког озбиљног дела, осмишљено и искупљено Вучинићевом књигом. И то није срећа. То је више од среће.

Награда „Биљана Јовановић“ установљена је 2005. године. Додељује се уз континуирану подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, као и уз подршку Секретаријата за културу Града Београда. Досадашњи добитници су: Срђан Ваљаревић за књигу „Дневник друге зиме“ (за 2005. годину), Даница Вукићевић за књигу поезије „Лук и стрела“ и Ибрахим Хаџић за песничку књигу „Непрочитане и нове песме“ (за 2006. годину), Немања Митровић за књигу „Бајке са Венере“ и Угљеша Шајтинац за књигу „Вок он!“ (за 2007. годину), Јелена Ленголд за књигу прича „Вашарски мађионичар“ (за 2008. годину), Милена Марковић за књигу песама „Птичије око на тараби“ и Слободан Тишма за роман „Quatro stagioni“ (за 2009. годину), Владислава Војновић за књигу поезије „PeeMeSme“ (за 2010. годину), Срђан Срдић за збирку прича „Espirando“ (за 2011. годину), Иванчица Ђерић за роман „Несрећа и стварне потребе“ (за 2012. годину), Звонко Карановић за књигу „Кавези“ (за 2013. годину), Ото Хорват за роман „Сабо је стао“ (за 2014. годину), Светислав Басара за роман „Анђео атентата“ (за 2015. годину), Жарко Радаковић за роман „Кафана“ (за 2016. годину), Мирјана Митровић за роман „Хелена или о немиру“ (за 2017. годину), Зоран Пешић Сигма за књигу поезије „Биће све у реду“ (за 2018. годину), Ненад Милошевић за књигу поезије „Песме из лимба“ (за 2019. годину), Соња Веселиновић за књигу поезије „Проклизавање“ (за 2020. годину), Марија Караклајић за књигу драма „Лице од стакла“ (за 2021. годину), Ненад Јовановић, за збирку песама „Каин и Абот, Авељ и Костело“ (за 2022. годину).