Филип Грбић: Руминације о предстојећој катастрофи. – Београд: Плато, 2017. – 193 стр.
За роман Руминације о предстојећој катастрофи Филип Грбић ( (1984, Београд, професор, члан Удружења књижевних преводилаца Србије, преводи са руског, немачког и енглеског језика) добио је награду Задужбине Милош Црњански која се додељује за прву књигу објављену у неком од књижевних жанрова (поезија, приповетке, романи, путописна проза, драме, мемоари…) у којима се огледао Милош Црњански. Већи део структуре романа кроз приповедно ја носи Лазар који са својом женом Ларом креће на десетодневно летовање на Крит. Писац користи неколико врста Лазаревих унутрашњих монолога, односно, контемплације, размишљања о низу тема. Лазар детаљно самоанализира себе и своје особине, своју жену Лару и све турбуленције у њиховом седмогодишњем браку. У његов мисаони свет улази савременост (политика, туристичке летње миграције, обичаји и менталитет, култура појединих народа, Грци, Немци (они би хтели да сви личе на њих, а нико не личи, парафраза једне од реченица у роману), Срби, Руси, енглеске мушке и женске пивопије, историја Крита…), али и темељно проматрање хришћанских начела, Кантових постулата, до размишљања о величини Млечног пута (око 300 милијарди звезда) и њему најближе галаксије Андромеда (око 900 милијарди звезда (135-137стр). Грбић складно уклапа тај, рецимо, есејистички монолошки ток са вртоглавим заплетом кога чине руска “тројка” Кирил, Жења, Маша, стујардеса на лету Москва – Атина, која је поменуте који пуше (Кирил и Жења) и неумерено пију током лета (на срећу, нису понели калашњикове као део туристичке опреме, као ни купаће гаће јер осим свих алкохолних пића овога света, у роману се нису приближили плажама Хање, Ретимна и другим) опомиње да то не раде јер би слетање на истанбулски аеродром због њиховог избацивања компанију коштало два милиона долара, на шта су јој ови предложили да их из избаце са висине од десет хиљада метара у Егејско море не би ли се што пре у лакој летњој опреми окупали. Тој тројци прикључује се Лара, док Лазар култивисано разговара са једним немачким брачним паром са две прелепе мале близнакиње. Напокон, ова летња прича при крају (рецимо, перипетија пре коначног расплета) улази у жанр криминалистичке прозе. А расплет после велике “буре” готово да постиже ефекте мелодраме. Својим ритмом, четири поглавља књиге као да ненаметљиво упућују на елементе драме (јединство времена и простора, увод (Лазарово и Ларино спремање на пут), заплет, кулминација, перипетија (Крит), расплет (Београд, Москва). У “акционом” делу срешћемо се и са префињеним хумором поводом понашања свих ликова књиге. Ево одломка са 94. странице: “У том смислу Лара не греши кад се позива на духовну сродност са њима (мисли се на Кирила, Машу и Жењу). Она уистину пати у Београду јер нема с ким овако да лумпује. Па наравно да нема јер нико код нас не пије тако извитоперено. То није пијење, то је ритуализовано самоубиство алкохолом на рате. Лара стално понавља како јој ништа на свету није тако неразумљиво и одбојно као људи који попију два-три пића и на томе се зауставе. Како неко може да попије два вискија или три пива и да оде после тога кући да гледа телевизију или да спава? Па зар да палиш моторе на авиону само да би се провозао по писти? То не долази у обзир! Кад Лара упали моторе своје машине она обавезно полети и предузме прави прекоокански лет на висини од десет хиљада метара.” За крај, после руминације (анксиозност, депресија, опсесивне црне мисли које доминирају код Лазара), алкохолизма (код Ларе због брачно-психолошких траума, због мајке чије матастазе напредују), код руске тројке весеље због летњег провода, после еротско-натуралистичких слика, “истраумираном” читаоцу препоручујемо ради одмора Лимунацију на селу, а ко је њу написао нека потраже у Википедији, или негде другде. Добар књижевни почетак Филипа Грбића.
Н. Ћосић, 7. 2. 2018.