Гојко Божовић: Мапа. – Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани
, 2017. – 92 стр.
Гојко Божовић (1972, Пљевља) пише поезију, књижевну критику, есеје о поезији. Од 1991. године и песничког првенца Подземни биоскоп до данас објавио је укључујући и Мапе свега 7 књига поезије. Али, и поред “скромног” квантитета у готово тродеценијском писању поезије, критика је уочила квалитете (оригиналност/самосвојност његовог песничког израза), па је аутор добио неколико песничких награда. С друге стране штедро је “трошио” време пишући о поезији наших савременика (Поезија у времену. О српској поезији друге половине 20. века, 2000, Места која волимо. Есеји о српској поезији, 2009, ту су две антологије: Антологија новије српске поезије, 2005, и на енглеском Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry, 2006, 2011). Божовић је песник који од књиге до књиге није радикално у формалном смислу мењао свој поетски израз. Од првенца 1991. где доминирају кратке, епиграмске песме често поентиране класичним афоризмом (не досетком) постепено се стизало до дужих песама а ширио се, без обзира на дужину песама, мисаони свет (доживљај света лирског субјекта) овог песника. Књига је подељена на 8 целина а свака од њих садржи по 7 песама. Једноставно, као да наслови целина дословно “покривају” садржаје тих седам песама. Па се, што да не, седам песама може читати као једна песма. Код овог песника као да стишаност, готово прозни редослед речи даје тај еминентно лирски ефекат и шири асоцијативност строфа. За овај наш информативни текст о књизи навешћемо песму С главом изнад воде која добро илуструје тананани, дискретни, али нимало замућени прелаз из једног регистра доживљаја света у радикално другачију причу о том истом свету, прецизније: једном пејзажу:
С ГЛАВОМ ИЗНАД ВОДЕ
С главом изнад воде,
Тек толико,
Посматрам трагове
Пролећне ватре.
Спаљена земља.
Спржено камење.
Ожиљци који се не повлаче.
И тамо даље, у крајевима
До којих није доспела ватра,
Живот од почетка,
Као да је све у реду.
Ватра је учинила шта је могла.
(ето, прва строфа нам сугерише опис једног предела кога је захватио шумски пожар, пре би рекли сирота макија на стеновитом терену. Али, реч ожиљци бива загонетка, откуд они и тамо где није доспела ватра. У коме се слажу ожиљци, ваљда у људима без обзира што ватра није доспела у њихове крајеве. Друга строфа усложњава и поетске слике и отклања сваку сумњу о каквом се то пожару ради):
С главом изнад воде,
Тек толико,
Помишљам на ожиљке настале
Од недавних ратних ватри.
Спаљена земља.
Спржено камење.
И на то како су те ватре
Доспеле у ове крајеве
И у сва четири елемента.
И како опет настаје
Живот од почетка
Као да је све у реду.
(добра лирика увек је сублимација, велико кондезовање мисли и осећања за разлику од прозе. А, помислимо колико треба речи историчару, социологу да нам објасни како су те “ратне” ватре доспеле у крајеве посматра лирски субјект који није као ној загњурио главу у песак).