ЈУРИЈ ЛОТМАН
БЕСЕДЕ О РУСКОЈ КУЛТУРИ
Понедељак, 13. новембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Разговори с разлогом:
Јуриј Лотман
„Беседе о руској култури:
Свакодневица и традиције руског племства (XVIII век – почетак XIX века)“
(Академска књига, Нови Сад, 2017)
Превео с руског Зорислав Паунковић
Учествују:
Владимир Коларић
Зорислав Паунковић
Уређује и води Дејан Симоновић
И заиста, овај водећи представник руске школе структуралне семиотике, један од највећих научника из области хуманистике у 20. веку, бави се најразличитијим аспектима живота руског племства у назначеном периоду, од бала и просидбе, женског образовања, специфичног руског дендизма, преко двобоја и картања, до свакодневног живота декабриста. Лотманов приступ је систематски, како приличи једном семиотичару, оном који чита знакове и дешифрује свет у његовим многобројним манифестацијама. С друге стране, како доликује беседама, то чини на лаконски, читљив и узбудљив начин, не нудећи нам само спознају о одређеној епохи, него је и евоцирајући.
Настала на основу врло гледаних телевизијских предавања о руској култури, с краја 1980-их година, ова књига, код нас у изузетном преводу Зорислава Паунковића, представља прилог историји свакодневног живота, али ништа мање и историји идеја: „Окрећући се историји свакодневице – пише Лотман – лако у њој распознајемо дубинске форме чија је веза са идејама, са интелектуалним, моралним, духовним развојем епохе очигледна“.
Најпопуларнија Лотманова књига, стога, с једне стране покреће мишљење, с друге подсећа на корист историје за живот и на лепоте приповедања, али истовремено афирмише и истинску културу читања, од које, ако се распламса, не можемо ни наслутити шта све може да проистекне. Ако не златно доба, оно – можда – једна нова епоха полета, онаква какву је обележила велика руска литература, која и данас живи.
Владимир Коларић
Јуриј Михајлович Лотман (1922–1993) рођен је у Петрограду у јеврејској продици. Тамо се и школовао и завршио Филолошки факултет Лењинградског универзитета (1950). Мобилисан је на другој години факултета, у октобру 1940. године, служио је као везиста у артиљерији, рањаван. Награђен орденом Црвене заставе, орденом Отаџбинског рата другог реда и медаљама „За храброст“ и „За ратне заслуге“. После дипломирања запослио се као предавач у Педагошком институту у Тартуу (Естонија). Прелази на Тартуски универзитет 1954. године, а од 1960. до 1977. године је шеф катедре за руску књижевност. Докторирао је на Лењинградском универзитету 1961. године с тезом „Путеви развоја руске књижевности у периоду пред декабристички устанак“. Током шездесетих година разрађује структурно-семиотички приступ проучавању књижевности и културе, покреће едицију „Радови о знаковним системима“, из које настаје чувена Тартуско-московска школа семиотике. Од 1970. године због контаката с дисидентима била су му забрањена путовања у иностранство. За време перестројке укључује се у политички живот Естоније, биран је у савет заступника Народног фронта Естоније (1988). Крајем осамдесетих година на телевизији води ауторску емисију „Беседе о руској култури“, која је послужила као основа за истоимену књигу. Дописни члан Британске академије, члан Норвешке, Шведске и Естонске академије наука. Био је у браку са Заром Григорјевном Минц (1927–1990), стручњаком за Александра Блока и руски симболизам, с којом је имао три сина. Остварио је велики утицај на руску науку и културу. Међу најзначајнија његова дела спадају: „Структура уметничког текста“ (1970), „Анализа поетског текста. Структура стиха“ (1972), „Семиотика филма и проблеми филмске естетике“ (1973), „Роман А. С. Пушкина Јевгеније Оњегин: коментари“ (1980), „Александар Сергејевич Пушкин: пишчева биографија“ (1981), „Стварање Карамзина“ (1987), „Култура и прасак“ (1992). Умро је у Тартуу, тамо је и сахрањен.