Љубица Арсић: Краљица Лир и њена деца

КРАЉИЦА ЛИР И ЊЕНА ДЕЦА – најбоље приче савремених српских списатељица, приредила Љубица Арсић. – Београд: Лагуна, 2017. – 239 стр.

Има томе већ деценија како Љубица Арсић (и сама значајан приповедач и романсијерка) с великом вољом и љубављу уређује едицију Таласи у београдској Лагуни. До сада је изашло 12 приповедачких избора на најразличитије теме из светске и српске приповедачке традиције, али и прича савремених приповедача. Знамо да је ту терен “најклизавији” јер је и генерацијски и полно, родно, расно (у Србији живе све расе света са свим људским и грађанским правима) код живих писаца/списатељица увек присутно оно “фатално и фрактално” за антологичаре и приређиваче: “а где сам ту ја,” “зашто од мене ниси наручила причу за антологију Орлови поново лете, иако на Исланду где сам се скућио/ла обично лети вулкански пепео”, итд. Све то треба разумети. Као одличан познавалац савремене домаће прозе ауторка се одлучила за 17 прича 17 ауторки уз уводну причу Краљ Лир и њена деца Људмиле Петрушевске (1938, Москва, доајен руске прозе и драме. Да се у СССР-у, у Русији и другим републикама бивше државе није догодила “перестројка” ми би приче и драме Љ. Петрушевске читали, негде око 2068.)  по којој је и књига/избор добила име. Мајсторско писмо руске ауторке настављају наше списатељице којима често приповетка није основни жанр, тј. приповедачке  књиге нису оне по којима их већина читалаца, па и критичара вреднује и препознаје. Свака ауторка је заступљена са по једном причом уз краћу биобиблиографску белешку. Ради прегледности из садржаја ћемо преписати имена списатељица и наслове прича: Гордана Ћирјанић ( прича Белег), Светлана Велмар Јанковић (1933-2014, Стара чаршија), Јудита Шалго (1941-1996, Минотаур), Вида Огњеновић (Велики жути лептир), Боба Благојевић (1947-2000, Бубашваба), Мирјана Митровић (Марама), Дивна Вуксановић (Дидоландија), Јелена Ленголд (Не волим те), Елвира Рајковић (Писмо из магле), Ивана Димић (Кукурек и папрат), Милица Мићић Димовска (1947-2013, У процепу), Ана Вучковић (Пепељугина сестра, са петнаест година добила награду “Борислав Пекић” за причу Љуљашка), Даница Вукићевић (Гак), Мирјана Павловић (Лепота симетрије), Љиљана Ђурђић (Сви на крају кажу мама), Александра Ђуричић (Кућа на Црвеном крсту), Мирјана Новаковић (Лени Рифенштал у Босни).   

Љубица Арсић је, уместо “тешког” поговора, на корици књиге у свега две реченице “прошетала” кроз сижее готово половине прича а ми ћемо овај информативни текст завршити њеном трећом реченицом: “Особени свет жена и склоност ка детаљу, осећајност другачија од мушке, камерна слика историје као појединачне судбине само су неке од особина женског писма, које не позива на супарничку поделу и резерват у коме је приступ мушкарцима забрањен, већ указује на лепоту различитости, могућност да се живот исприча и из угла жене.