Милован Марчетић: Врата од ромора, поговор Бојан Васић. – Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани, 2016. – 163. стране, цртеж на корицама Исидора Марчетић
Понекад је песнику лакше да напише нову књигу/збирку поезије него да сачини избор из претходних књига. Врата од ромора су трећи избор (Мера душе, 2002, Jeux d`adultes – Игре одраслих, изабране песме са преводом на француски, 2008) из поезије Милована Марчетића. Избор је сачинио сам писац који у ауторској белешци детаљно објашњава критеријуме којима се руководио: да уврсти песме које сматра најбољим које је досад написао, да избор покаже тематску, садржајну и формалну разноврсност, најзад да “читаоцима све време буде “видљива” она нит која показује да је све ове песме писао један песник, или боље рећи једна песничка свест” (цитат са 141 стране књиге). У свом поговору песник и књижевни критичар млађе генерације, Бојан Васић врло прецизно пише о Марчетићевим констатама и променама песничког писма кроз шест објављених књига, наглашавајући и чињеницу да је овај избор једна нова збирка због тога што је аутор вршио измене у многим песмама и мењао њихов редослед у односу на онај у претходним књигама.
Песничка авантура Милована Марчетића почиње књигом Дан двадесет хиљада паса (1982, награда “Горан” за младе песнике, српскохрватско говорно подручје у Југославији) и успешно се наставља наредним књигама. Већ после треће књиге Без имена, без лица (БИГЗ, Београд, 1990) тадашњи млађи и старији критичари пишу о песничком гласу који одудара од веризма и од традиционализ(а)ма једних и неоавангардиз(а)ма других песника активних учесника актуелне песничке сцене у Србији и Југославији. Навешћемо неке од Милованових стихова да читаоци себи бар мало “размрсе” понешто од песникових напора.
ИГРЕ ОДРАСЛИХ
Игре одраслих
понуђене су и дјеци
меци подијељени
мете припремљене.
Тешки елементи
душе човечије
на сребрним пладњевима
наших очева чекају.
Месо за побједника
пуши се као земља
као језеро.
ЉУБАВНА ПОСЕТА
Дошла си опет са три мачке своје,
донела си купине отровне иза света убране,
и поклоне друге, ствари одбачене,
да косу простреш на моје папире,
без речи, блудна, похотно.
Пре уласка си, да те не препознам,
нос наслонила на стакло прозора,
па си руком кваку миловала,
већ са корацима хаљину прву
откопчавала, другој, трећој, четвртој
дугмад откинула, нити отплела,
док ниси потпуно нестала.
Ето, од готово прозног, реалистичког описа до “заумног” утварног краја. Иначе Милован Марчетић, рођен у Приједору, често користи ијекавски изговор. Поред четири запажене књиге прича (награде Кочићево перо, 2001, Стеван Сремац, 2004, Бранко Ћопић, 2004, Андрићева награда, 2012), написао је и роман Књига о Беуку, 2014. Током три деценије уређивао је неке од најзначајнијих београдских књижевних часописа.