Милан Орлић: Андрић, Црњански, Пекић – приповедне структуре (пост)модернистичког романа: деконструкција приповедног субјекта и реконструкција фигуре приповедача. – Панчево: Мали Немо, 2017. – 281 стр.
У краткој Напомени писац студије истиче да књига представља прилагођени део докторске дисертације одбрањене на Универзитету Монаш у Мелбурну (Аустралија) 2015. године под менторством др Слободанке Владив Гловер и коменторке др Анамарије Паљаро. Реч је о структуралистичком и ширем приступу приповедним структурама и осталим жанровским врстама у делу тројице великана српске (јужнословенске) прозе и поезије (Црњански, Андрић). У првом поглављу (Андрићева нова текстуалност) после општијег разматрања о одвајању наратива од приповедача Орлић детаљно анализира процес редефинисања приповедног субјекта у поетско-прозном делу Ex Ponto (1918), приповетки Мост на Жепи (1925), романима Травничка хроника (1945) и Проклета авлија (1954). Поглавље посвећено Андрићу (51-97) мање упућеном читаоцу доноси “застрашујуће” поднаслове: Фрактализација тачке гледишта: нови, деконструисани/разграђени приповедни субјекат у Травничкој хроници, 83-86 стр, Деконструисани приповедни субјекат, прилагођен уметнутом тексту у Проклетој авлији, Уметнуто приповедање као наратив-у-наративу у Травничкој хроници… Слично је и у целинама посвећеним делу Црњанског и Пекића. Једноставно, Орлићева књига је научна студија а не научно популарни текст. Ипак, за разлику од многих теоретичара тамо где је било могуће аутор преводи енглеску, француску, руску, немачку терминологију појединих теоретичара са тих говорних-писаних подручја на наш језик (пример: енг. Embedded Narative, фр. “recit integre”, нем. “eingebaute Geschihte”, аутор појашњава преводима: уметање текста у текст или метанаративна интерполативност). На крају, и није страшно, уз “Речник књижевних термина,” евентуално знање неког од набројаних језика читаоци Орлићеве књиге могу конструисати и ре-конструисати своја знања и доживљај књижевних дела о којима је реч.
У поглављу посвећено Милошу Црњанском проблем приповедног субјекта и фигуре приповедача испитује се на поетичној комедији Маска (1918), Лирика Итаке (1919), Дневник о Чарнојевићу (1921). Орлић на крају своје “приче” о М. Црњанском истиче жанровску хибридизацију у књизи Код Хиперборејаца: “Већ је наглашено да је ова књига кључни роман у контексту превазилажења модернистичког и успостављању постмодернистичког српског канона… Отуда Љубиша Јеремић тачно уочава значај начина на који су “најразличитији типови књижевних структура, од дијалога и расправе, до путописа, лирских описа, литерарних парафраза и афоризма спојени или доведени у везу” (фуснота 345, Љ. Јеремић у зборнику радова Књижевно дело Милоша Црњанског, Београд: Институт за књижевност и уметност, БИГЗ, 1972, уредници Предраг Палавестра и Светлана Радуловић), захваљујући приповедачу који се готово “есејистички (често и са много полемичког жара) усредсређује на књижевне проблеме.”
Целина Пекићева нова текстуалност почиње у маниру најбољих друштвено- трилер-крими романа: “Као члан илегалног Удружења демократске омладине Југославије, Борислав Пекић је ухапшен (7. новембра 1948. године) и осуђен (у мају 1949. године) најпре на десет а потом на петнаест година затвора.” Када ово прочитамо из Орлићевог пера читамо схватамо како су “монотони” почетак Илијаде и Ане Карењине. У књизи Орлић анализира деконструкцију утопијског мишљења у романима Беснило (1983), 1999 (1984) и Атлантида (1988). Али ту су и деконструкција библијских и свих врста митова у Времену чуда, и реинтерпретација античког или мита уопште у романима Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975) и у Одбрани и последњим данима (1977). Опус Борислава Пекића је обимнији од Андрићевог и опуса Црњанског. А какав би тек био да није “губио” време по Београду по изласку из затвора и двадесетогодишњем живљењу у Лондону, већ блажено остао на затворском казану и затворској библиотеци (уз обавезну додатну литературу из Народне библиотеке Србије), поред релаксирајућих вежби као што су брање кукуруза, жетвени и сетвени радови, рагби, кошарка, дељење поклон пакета са друговима и чуварима после посета родитеља, бака и дека са обе фамилијарне линије, и шире родбине чији нас корени воде до Зевса и Хере (видети роман Златно руно 1-7. том). Пекић је четири деценије млађи од Андрића и Црњанског и његов продор у деконструкцију приповедног субјекта и реконструкцију фигуре приповедача је и читаоцу лаику очигледнији него код Андрића и Црњанског.
Професори књижевности који иоле држе до своје струке у смислу доградње знања о писцима “од којих застаје дах” (синтагма из рецензије др Томислава Лонгиновића) ваљало би да ишчитају ову студију.
Иначе, Милан Орлић је рођен у Панчеву, основне и магистарске студије завршио је на Филозофском факултету у Београду, група за филозофију. Објавио је књиге прозе и поезије: О не/стварном, причоман (1987), Момо у поларној ноћи, мали поетски роман (1992), Из поларне ноћи, песме (1995, допуњено издање, 1996), Записи из поларне ноћи, есеји (1997), Бруј миленија, песме (1998, допуњено издање 2000), Град, пре него што усним, песме (2005), Жудња за целином, песме (2009).