Мирјана Стефановић
(24. октобар 1939 – 10. август 2021)
МРТВИ ПРИЈАТЕЉИ
За Бранку
пролећу ми поред прозора
лебде прозирни светлуцави
лепршају око десетог спрата
између размакнутих завеса –
играчи белог балета –
скок
лет
па задршка у висинама
ћућоре
шапућу
кикоћу се тихо
као птице док се на крошњама окупљају
у касно лето за далеки лет
понекад дођу –
седе у мојим фотељама –
елегантне жене меко озрачене
својом унутарњом светлошћу
миришу
на свеже окупано и на дискретне парфеме
испијају виски са ледом оне
и њихови мушкарци насмејани
паметни свеже избријани
разгаљени маном из чаше
почињу да се радосно надвикују
док једемо с колена прекривених
уштирканим салветама од дамаста
па – лепо васпитани – хвале моју храну
иако сви знамо да претерују
док се са пепељарама и са колачима
радосна припита и као некад витка
продевам између њих по обасјаној соби
по рукама
по образима
по струку
дотичу ме
милију
воле ме
моји преминули пријатељи