Мирј
ана Митровић: Хелена или о немиру. – Београд: Лагуна, 2017. – 375 страна
Мирјана Митровић је већ својим првим романом Аутопортрет са Миленом (1990, БИГЗ, Београд) објављеним код тада великог издавача, суштински, “ушла” у савремену књижевност. Фикционализована биографија (или, као старији термин “романсирана биграфија) српско-италијанске сликарке и песникиње Милене Павловић Барили био је изазов за тада младу ауторку. Књига је до данас имала три издања, а са тек једном књигом прича Свето стадо (1999) Мирјана је привукла пажњу и антологичара савремене српске приче. Њен нови роман је, у неку руку, трећи део фикционализације живота, историје, индивидуалних судбина ликова из времена античког Рима, односно, првих столећа нове ере. Радња се одвија на широком простору тадашњег Римског царства, са акцентом на просторе римских провинција Мезије, Далмације, време тетрархије (романи Емилија Лета, 2006, Месечари из Маргума, 2009). Као и сви добри писци жанра тзв. историјског романа ауторка на основу расположиве грађе (а она је увек врло широка било да је реч о времену ближем садашњем или удаљенијим) гради самосвојну психолошку и реалистички испричану причу (уз главну ту је и низ епизодних) у чијем је средишту лик мајке Константина Великог, Свете августе Хелене (Јелене). За љубитеље доброг историјско-литерарног штива занимљива је, рецимо, и успоредба (паралелно читање ради попуњавања књижевне слике) Митровићкиних романа о Риму, са романима Ивана Ивањија (готово иста тематика) о римским царевима и војсковођама рођеним на Балкану. Оно што је важно, што се на неки начин и подразумева кад су у питању историјско-књижевни амалгами јесте да се на фону главних прича, њихових ликова и историјских судбина, плете велики број обичних судбина, тзв. малих људи чија имена историја није забележила.