Петак, 5. мај у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Циклус: Први светски рат између сведочења, историје и фикције
Трибина: Мојковачка битка у историји и истоименом роману Ћамила Сијарића
Учествују:
Јасмина Ахметагић
Данило Шаренац
Захваљујући Тонском архиву Радио Београда, чућемо и делове разговора који је са Ћамилом Сијарићем, за Други програм Радио Београда, 1984. године водио Милош Јевтић.
Уређује и води Дејан Симоновић
Циклус Први светски рат између сведочења, историје и фикције се осмишљава и реализује у сарадњи са Дуњом Душанић и Данилом Шаренцем.
У циклусу преплићамо и укрштамо књижевни и историјски приступ.
Мојковачка битка
Мојковачка битка је вођена од 6. јануара до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву. Црногорском војском је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња победа црногорске војске, а Црна Гора 1918. године улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Мојковачка битка је била од велике важности за евакуацију српске војске са албанског приморја.
Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.
Ћамил Сијарић „Мојковачка битка“
„Мојковачка битка“ је потцењени роман Ћамила Сијарића, мада се ослања на најбољу традицију српске књижевности и за тему узима историјски тренутак на који смо, с разлогом, осетљиви и поносни.
Ћамил Сијарић, аутор бројних романа и антологијских приповедака, један је од оних писаца на чије актуелно вредновање и те како утичу идеолошки разлози. Ослоњени на релевантније, књижевно-естетске разлоге, његов опус сврставамо међу најбоље странице српске књизевности.
„Мојковачка битка“ је и одговор писца на књижевнотеоријски важно питање: како представити осећање узвишеног у књижевности друге половине 20. века.
Сијарићев човек је мозаички саткан од различитих уверења и убеђења, обичајима и животном праксом утврђеним и у њима отеловљеним, тако да је и конфесија којој припада више одредила његово историјско но духовно постојање. Посредством патње, а не љубави, остварује се заједница међу људима, јер је патња виђена као неминовно човеково искуство (да за љубав нисмо једнако способни, истина је која се уобличава и кроз судбину патолошки љубоморног војника, који извршава самоубиство, али пате, без разлике, и зрели и незрели, и срећни и несрећни, и зли и добри).
Учесници Мојковачке битке за аутора су парадигме човечности: Сијарићеви јунаци чувају себе само у погледу своје моралне интактности; све друго, укључујући и њихов живот, подређено је колективном циљу, који превазилази појединачни интерес, на чему се изградује хуманистичка порука лишена партикуларне идеолошке позиције.
Јасмина Ахметагић