С Новицом Тадићем (1949–2011) разговарала Оливера Ђурђевић
Репортер, 7. мај 2001.
Тадић важи за песника чија је поезија отишла „најдаље у одбијању постојећег света (или његове важеће слике)”, за њега је тај свет универзум зла, наказности и ругоба”, како је о Тадићу писао Стеван Тонтић, такође песник. И многи други свесни су значаја његове поезије, попут Чарлса Симића, који је рекао да у песничке слике НовицеТадића стаје цео свет. Нерадо даје интервјуе, можда због тога што је написао и малу песму која гласи:
Песник у моди. Атлас
Из већ заборављене
Моје, труле песме.
Вашој ранијој песничкој књизи 0 брату, сестри и облаку у новом издању додали сте 22 нове песме. Откуд потреба да преобликујете књигу која је објављена?
Свака моја књига има малу песничку историју, повест књиге, причу о томе. У књизи О брату, сестри и облаку налазе се моје прве песме, а објавио их је још 1975. Иван Лалић у часопису Књижевност. Верујем да су му се песме допале јер су написане и помало наивно. Мислим на наивност у смислу непатворености. У тој књизи су те прве песме, и та линија сеже до неких мојих последњих песама.Та књига нараста на неки начин и представља некакав траг у мом животу, који је мени препознатљив. Можда за друге није, али ја се тога држим. Некако, то је књига коју још увек нисам завршио, него је повремено отварам. Она неком својом димензијом прати мој живот.
Можемо ли је назвати аутобиографијом песника?
Има ту неке прикривене аутобиографске линије, мада то другима не мора бити видљиво. Тај неки приватни ход преносим у симболе, то се уткива у аутобиографско и ја сам врло свестан да је то отворена књига коју ћу још неколико пута допуњавати. Нећу ништа из ње избацивати, али ћу распоред неких песама у њој мењати.
Ваш став према причи о поезији прилично је ћутљив. Да ли песник треба своју поезију да окружи тишином?
Не само песник, мислим да сви око свега треба да умукнемо, и то није нека моја исхитрена идеја, то је идеја једног Пољака коју сам прочитао и прихватио. После своје 30. године човек нема лице, него њушку. То може да изгледа невероватно, али је истинито. Из тог сазнања и свести о тој чињеници произлази и свест о анонимности. Зашто се појављивати? Клод Леви-Строс је приметио да чак врло млади изгубимо лице. Лице једног човека подсећа на њушку лисице, другог човека на њушку вучице. Човек се осамљује и то је логично. Усамљеност и тишина су једино спојиве. Тишина није за сваког, како је то рекао Маркузе, а ја имам утисак да је за савременог човека тишина страшна. Савремени човек бежи из тишине у буку. На улицу, у метеж, у мноштво.
Хајдегер сматра да је језик једно од најопаснијих оружја свих човекових добара? Шта о томе мисли песник шкрт на речима?
То питање није занимљиво само за песнике, већ за све људе који дневно обрну много речи. Чак и у неком религиозном домену, о томе је много речено. У Библији се каже „Стражари своја уста”. Један од грехова је и брбљивост. Она може изазвати повреду. Ето, да узмемо оно најповршније – брбљање. Чак и код најповршнијег брбљања реч је о неаутентичном говору. Јер брбљање је неаутентичан говор. А говор је сам по себи стваралачки. Из речи настаје све. Из брбљања настаје нешто што нема смисла, сувислости. Говор је по дефиницији сувисли говор. Кад изгуби сувислост, он постаје стравична моћ, чије крајње последице не можемо ухватити. Ту где је сувисао, говор је језик, а самим тим ту је и биће. Тамо где је говор брбљање, почиње неистина. И кад се једном створи ланац таквог говора, крајње консеквенце су увек стравичне. То доводи и до ратова, утиче на односе међу људима.Тај говор окреће се против онога који га је продуковао. Права реч, она реч коју је на неки начин дефинисао Миљковић, мислим да је најјача ако је истинита, тачна, ако је утемељена у егзистенцији.
Један Ваш стих каже: „Људи су срамна браћа”. Има ли срамног у поезији?
Па то је игра са атрибутима. Поезија може бити и сурова. Може бити и срамна, може употребљавати скаредне речи. Поезија је обиље, и то није само оно што се назива поезијом са великим почетним словом, као што је Рилкеова, као што је Његошева. Поезија има хиљаду рукаваца и у оквиру тих рукаваца има и срамне поезије. За мене је најсрамнија удворичка поезија. И код српских песника је невероватно присутна. Можда у овом времену мање. Као да су се ови млађи ослободили тога. Већина послератних песника писала је удворичке песме. Од Давича, који је сјајан песник, али је имао и удворичку поезију. Па Миљковић, његова песма „Тито”. Већи део Миљковићевог опуса је удворичка поезија, што не значи да је Миљковић сав такав. Ако би у српској поезији могла некоме да се припише генијалност, неком песнику, онда би то вероватно био Миљковић.
Чиме то објашњавате?
Неким стицајем околности, или зато што је био у лошем друштву, са песником Шћепановићем, или је био навучен на танак лед, по некој мојој процени. Уместо генијалних песама, трећину свог стваралаштва написао је као заробљеник политиканства. Песме о Тјентишту, Сутјесци, Титу, неким сивим особама. А то је осакатило његов опус, који није велик.
Да ли је поезија која има у првом плану ту политичку димензију по дефиницији лоша поезија?
Не мислим тако. Поезија која се критички односи према стварности, према историјским догађајима, не мора да буде лоша. То није питање да ли, већ како писати. Пођимо од наших епских песама. И оне су на неки начин политичке. Горски вијенац, ето, нема везе са удворичком поезијом. Удворичка поезија је пригодна, она се поручује, као пљескавице. Када је рецимо, умро Тито, новине су биле пуне ода великану. Али тога је било и раније у српској поезији, рецимо код такозваних верских песника. И други народи су увек имали своје удворичке песнике.
Шта је то песничка религиозност?
Могу да говорим из себе, из очаја, стања које је хришћанско и православно. Често ових дана у глави имам стихове Десанке Максимовић: ,,У правоме, дубоком очајању / Не помаже звезда сјај и неба лепота”. И то је заиста тако. Све је затворено. Очајање је једино стање које је затомљено, које не може да се превазиђе и које цело биће доживљава. Овде можда једини излаз долази из онога што јесте небеска лепота, али не лепота звезда, гледање у небо и уздисање, већ небески благослов, осећање да нисмо сами, да је Бог с нама. То је лепота која руши осећање очаја и пакла, која отелотворује Божју реч, Божју промисао и у језику и у поезији. Да споменем само проклете песнике, који су једино описивали тешка осећања, али су имали ту димензију, рецимо Бодлер. Они су имали тај пролаз од пакла према небу. Јер, постоји нешто што је Божја реч, што је логос.
Да ли то значи да су људи лепи као немани?
У мојој поезији није реч о категорији лепог. Говор о лепом је у њој изостављен. Зато што је ружно доминантно у овом времену. Уз ужас иде и ружно.
То је Ваше темељно песничко убеђење. Има ли лепог уопште?
Наравно, али то је категорија коју сам ја заобишао у поезији. Лепо је у поезији везано за сјај, за спољашњост, а ружно иде ка суштини.
Па која је онда улога фризерки у поезији?
То је метафора коју сам убацио, алудирајући на Ничеов став да је Бог мртав и да је његово место упражњено, а празнина сама по себи тражи да се попуни. Ако је престо упражњен, пуни се било чим, па макар и фризерком. Не било којом фризерком, већ фризерком која савршено прави фризуре.
Једна од задивљујућих одлика Ваше поезије јесте сведеност језика. Како с мало речи написати велику песму?
То се постиже одбацивањем. Кад напишем дужу песму, споредни стихови се сами одбаце и остане то, тај елементарни доживљај, оно из чега је песма настала. Форма се не развија, већ остаје у том неразвијеном облику који назвасте сведеност.
Има ли узмака пред стварношћу коју ми живимо?
Време је само по себи капија кроз коју сви морамо проћи и можда је овај век у коме живимо само увод у још страшнији век. Страшнији од овог.
Шта ћемо са свакодневицом? Како у њој наћи излаз?
Мени помаже хумор. Иако сам прилично песимистичан. То је једини начин духовног преживљавања. Игра са речима, уживање у писању. Никад немам помисао да ће то неко читати. И мој једини мотивјета игра речи, и ако се у тој игри деси да сам себе насмејем, сматрам да ми је писање послужило да преживим. За мене је писање преживљавање, а не преношење поруке.
Неки критичари су Вашу песму „Тешко мени” тумачили као покајање и страх од заборава.
То сам се ја ругао. То је ругање. Заборав је величанствен. Ја сам од оних који у себи као неку молитву и опомену понављају реченицу коју је изрекао руски боготражитељ Розанов: „Благо Анониму.” Шта је заборав, шта је познаност?!
Уредник сте у издавачкој кући „Рад”. Да ли сте пронашли формулу по којој ћете објављивати поезију, а истовремено сачувати издавачку делатност?
Последњих година не стижем да прочитам све песничке књиге. Али из онога што сам прочитао, видим да их је много лоших. Увек наравно постоји могућност да аутор лоше књиге напише и добру књигу. Људи дођу до ситног новца, одмах објаве књигу која је лоша, те тако учине медвеђу услугу и себи и другима. У том мноштву изгубило се и оно што је добро. Издавачка кућа у којој сам уредник, ове године објавила је само четири песничке књиге. Покушавам да се држим неког критеријума, чак и по броју објављених песничких збирки. Грозан је тај уреднички посао. Ко неком даје за право да пресуђује, досуђује, говори да ово ваља, ово не ваља? То је незахвално. И увек се можеш огрешити о некога, о нешто. Убеђен сам да је боље да погрешим објављујући лошу књигу, него да погрешим не објављујући добру. Сетите се Дисове судбине.
ГосподинеТадићу, уверена сам да нико неће покушати да оспори тврдњу коју ћу сада изрећи. Ви сте свакако најзначајније песничко име, не само у својој генерацији већ и међу много млађима. Умете ли то да носите?
Ја не мислим тако.
Недавно су Вам додељене неке књижевне награде. Како их доживљавате?
Срамежљиво.
Зашто?
Зато што смо сви ми кажњени. И сада, у једној кажњеној земљи, још и награде добијамо. Шта ће ми те награде.
Награда није казна.
Ја се осећам кажњеним. И те награде које добијам више су као нека казна него као подстицај.