После дуже болести, преминуо је писац, преводилац, уредник Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948 – Београд, 30. јул 2023), један од најзначајнијих савремених домаћих књижевника.
Био је члан Српског књижевног друштва, Српске академије наука и уметности и српског ПЕН центра.
Објавио је романе:
- Судија Димитријевић (1978)
- Цинк (1988)
- Кратка књига (1993)
- Снежни човек (1995)
- Мамац (1996)
- Мрак (1997, 2008)
- Гец и Мајер (1998)
- Светски путник (2001)
- Пијавице (2006)
- Лудвиг (2007)
- Брат (2008)
- Ћерка (2010)
- Контролни пункт (2011)
- Животињско царство (2013)
- Данас је среда (2017)
- Поговор, диктирани роман (2021)
Збирке прича:
- Породично време (1973)
- Обичне приче (1978)
- Опис смрти (1982)
- Фрас у шупи (1984)
- Једноставност (1988)
- Пелерина (1993)
- Изабране приче (1994)
- Необичне приче (1999)
- Други језик (2003)
- Сенке (2006)
- Сваке ноћи у другом граду (2008)
- Мале приче (2013)
- Пропуштена прилика (2013)
- 21 прича о срећи(2017)
Књиге есеја
- Преписивање света (1997)
- Терет (2004)
- Дијаспора и друге ствари (2008)
- Људи, градови и штошта друго (2011)
- Књигу о музици (2013), заједно са Жарком Радаковићем
- Књига о фотографији (2021), заједно са Жарком Радаковићем
Књига драма:
Три драме (2013)
Посебна издања:
Књига албум фото-био-библиографије Памтивек Давида Албахарија (2010)
Књиге за децу:
Ема и јеж који нестаје (2008), заједно са Душаном Петричићем
Лажне бајке (2020), са Мирјаном Огњановић, илустровао Славко Крунић,.
Награде:
Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Доброчинитељ”, 1971.
Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Јахиел, 1930”, 1972.
Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Мој деда, кантор у Н.”, 1973.
Андрићева награда, за збирку прича Опис смрти, 1982.
Награда „Бранко Ћопић”, за збирку прича Пелерина, 1994.
Награда „Станислав Винавер”, за збирку прича Пелерина, 1994.
НИН-ова награда, за роман Мамац, 1996.
Балканика (књижевна награда), за роман Мамац, 1997.
Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Мамац, 1998.
Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић”, за роман Пијавице, 2005.
Награда „Златни сунцокрет”, за збирку прича Сваке ноћи у другом граду, 2008.
Награда „Милован Видаковић”, 2013.
Награда „Исидора Секулић”, за роман Животињско царство, 2014.
Награда „Душан Васиљев”, за роман Животињско царство, 2015.
Награда „Тодор Манојловић”, 2015.
Награда „Вељкова голубица”, 2016.
Прва награда на фестивалу „Друга приказна” (Друга прича), Скопље, Македонија, 29. јул 2016.
Награда Дома културе Студентски град за најбољу нефикцијску књигу у 2021. години за Књигу о фотографији, заједно са Жарком Радаковићем
Међународна награда за књижевност „Александар Тишма”, за роман Данас је среда, 2022.
У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске. Књиге су му преведене на двадесет и један језик.
Превео је велики број књига, прича, песама и есеја многих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Етвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона. Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил и Џејсона Шермана.
Од јесени 1994. године до 2012. године живео је у Калгарију, у Канади. Од 2012. године живео је у Београду.