ПРИЧА – часопис за причу и приче о причама, број 40, година XII, приредили Срђан Вучинић и Славољуб Марковић. – Београд: Књижевно друштво Свети Сава, 2018. – 206 страна, главни и одговорни уредник Славољуб Марковић, мејл адреса sirrecyu@yahoo.com
Нови број часописа Прича посвећен је односу између књижевности и филма са акцентом на однос филма и приче. Већина познавалаца књижевности и филма зна да су много чећше екранизације романа него мале форме, тј. приче. Темат је подељен на две целине. Први део под називом Прича и ауторски филм садржи 6 прича класика не само националних већ и опште/светске књижевности. Иза сваке приче дат је и краћи осврте поводом филмованог дела која су режирали такође мајстори светске кинематографија. Број отвара прича Сунчаница руског нобеловца Ивана Буњина а кратка белешка гласи: написано у Приморским Алпима, 1925, превод: Миливоје Јовановић (филм Сунчаница, Русија, 2014) режија Никита Михалков, гл. Улоге Мартинш Калита, Викторија Соловјова, Анастасија Имамова, Милош Биковић), следи прича Мртви Џемс Џојса у преводу Боривоја Герзића (у додатку дат је одломак из есеја Роџера Еберта поводом начина како је режисер филма Џон Хјустон унутрашњи монолог који говори глумац Donal McCal превео у филмско приповедање), затим прича Санаторијум под клепсидром Бруна Шулца у преводу Стојана Суботина (додатак: Sanatorijum pod klepsidrom (Sanatorium pod Klepsydra, Poljska, 1973) режија Wojjcieh Has, gl. Uloge Jan Nowicki, Tadeusz Kondrat, Irena Orska), , две приче Рјуносуко Акутагаве, Рашомон и У честару у преводу Далибора Кличковића (у додатку је дат одломак текста О Рашомону из пера професора Николе Стојановића (из књиге Режија: Акира Куросава (Филмски центар Србије, Београд, 2006). Хорхе Луис Борхес је заступљен причом Прича о издајнику и хероју, превод Божидар Марковић (додатак садржи одломак текста Tony Rayunsa (Time Out magazine). Кратак извод: “Урађен након Конформисте, филм транспонује Борхесову причу у долину Поа у Италији, показујући нам Бертолучија на врхунцу његових стваралачких моћи.”). Овај блок се завршава причом Хулиа Кортасара Ђавоље бале, превод са шпанског Александра Манчић, уз коментар самог писца Антонионијевог филма Увећање насталог на предлошку приче: “Схватио сам да би резултат требало да буде дело великог ствараоца, али да би моја слобода у адаптацији дијалога била веома мала, мада је Антониони био довољно учтив да ми предложи рад на филму (…) тако да сам му препустио апсолутну слободу да одступи од моје приче, и буде вођен властитим духовима. Но у потрази за њима, он се на концу сусрео и са некима од мојих авети.” (цитирано према књизи Rita Guibert, Seven Voices, New York, 1972).
Други део темата под називом Ауторски филм и прича садржи по једну причу савремених српских писаца чија се тематика у мањој или већој мери односи на филм, било да је реч о глумцима, режисерима, сценаристичком и драматуршком послу, камерманском, музици, свему што филм као суштински спој више уметности, подразумева. О разноврсностима наратолошких/приповедних поступака уметности речи да и не говоримо у овој информативној белешци.
Заступљени писци су: Давид Албахари (прича Биоскоп), Васа Павковић (прича Бурџ Калифа), Милован Марчетић (прича Кејџ), Мира Поповић (прича Хичкок и ја), Миодраг Раичевић алиас Т. Х. Раич (прича С тобом би нас било двоје), Ивана Димић (прича Њихало с траве). Михајло Пантић (прича Неуспели покушај поистовећења са Семом Пекинпоом режисером филма “Дивља хорда”), Небојша Ћосић (прича Ален Делон) и као најмлађи, Иван Антић (прича О цигарети). Можда се нађе неко од редитеља који био уз помоћ сценаристе (и осталих посленика филма) ову кратку форму, неку од прича наведених српских писаца умео да претвори у кратак метар, дугометражни документарни филм, играни… Да све буде занимљивије нови број часописа прича изашао је непосредно пре почетка 24. београдског фестивала ауторског филма, те је број своју свечану промоцију имао у Музеју кинотеке (Косовска 11, у суботу 24. 11.) После читања прича (Иван Буњин и Кортасар су били оправдано одсутни) пред препуним гледалиштем емитован је филм Мртви, како смо већ навели, у режији Џона Хјустона. Сарадња доброг познаваоца седме уметности Срђана Вучинића и књижевника Славољуба Марковића дала је изузетан инострано-домаћи читалачки садржај. А ко је гледао и филмове из првог блока броја имао је и доживљај транспоновања једне уметности у другу.
И за крај да наведемо две теоријске одреднице. У Филмској енциклопедији, Загреб, 1986 (аутор одреднице Хрвоје Турковић) за термин АУТОРСКА КИНЕМАТОГРАФИЈА пише: врст кинематографије у којој производњом, пропагандом, рецепцијом и структурирањем филмова равна схваћање о филму као особном стваралачком исказу аутора, при чему се главним аутором сматра редатељ. Ауторску кинематографију ваља разликовати од других врста кинематографије, нпр. од популистичке која се још гдјекад назива и комерцијалном, индустријском, и од идеологијски доктринарне кинематографије. Друга је из пера филмског режисера Андреја Тарковског: “Истинска филмска слика је изграђена на разградњи жанра, на сукобу са њим. Идеје које уметник тежи да изрази не допуштају да буду заробљене у одреднице жанра. Који је Бесонов жанр? Он га нема. Бресон је Бресон. Он је жанр сам по себи. Антониони, Фелини, Бергман, Куросава, Довженко, Виго, Мизогучи, Буњуел – сваки од њих је препознатљив сам собом. Прави смисао жанра је хладан као гроб. И је ли Чаплин – комедија? Не, он је Чаплин, чист и једноставан; јединствен феномен који се никада неће поновити.”