Радивоје Микић: Из неизречја у реч. – Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани, 2016. – 266 стр.
У едицији Посед поетике коју уређује Ана Гвозденовић као десета по реду објављена је књига професора Београдског универзитета Радивоја Микића. Ради се о десет огледа/студија о поезији десеторице српских песника. Професор Микић (од почетка осамдесетих објавио 7 студија међу којима су и Прољеће Ивана Галеба Владана Деснице, 1985, Поступак карневализације – увод у поетику Ранка Маринковића, 1988, Песма и мит о свету, 1989…, 6 књига огледа: Језик поезије, 1990, Песма: текст и контекст, 1996, Опис приче, 1998…, антологију Српска приповетка 1950-1982, 1983, и низ текстова у књижевној периодици у протекле три деценије) анализира песнички рад писаца који су готово заокружили свој опус, односно, до данас стекли и име и препознатљивост своје песничке речи.
Ради се о поезији: Александра Леса Ивановића (17- 38 стр.), Бранка В. Радичевића (39-66 стр.), Бранка Миљковића (текст под насловом Орфејско завештање Бранка Миљковића), Петра Пајића (Од симболизма до горког патриотизма, 96-126), Петра Цветковића (Између природе и културе, 127-152), Гојка Ђога (Поетика алузивности: генеза и примена), Ранка Јововића (Између химне и ламента), Милосава Тешића (Од топонимске бројанице до мистичког градива), Новице Тадића (Проклети песници и тешка осећања) и Драгана Лакићевића (Лирско тумачење загонетке постојања) који је најмлађи у овој ниски савремених песника.
Писац на почетку сваког огледа/мале студије даје краћи, уопштени “панорамски” приказ основних постулата које одликују песништво појединих аутора, да би се у већем делу текста посветио детаљнијој анализи по неколико песама (то не морају бити и најбоље/најпознатије/највише анализиране и тумачене) у којима се битни мотиви укрштају са поетичким ставовима песника. Јер поједини песници кроз стихове “провлаче” и своју поетику, тј. поглед на биће поезије, на језик, однос унутрашњег света песника и спољашњег, док поједини о тим стварима, поред стихова пишу и валидне аутопоетичке текстове (нпр. Бранко Миљковић, Гојко Ђого, Новица Тадић, Петар Пајић). Ради илустрације навешћемо реченицу из књиге Петак у Јерусалиму Петра Пајића у којој је Пајић сабрао своје текстове у којима је реч о поезији: “Можемо ли се лако помирити са чињеницом да песништво старо колико и реч, а реч колико и Бог, почиње да изумире?” Она и Радивоју Микићу служи као једна од стожерних када пише о Пајићевим размишљањима о поезији. На примеру неколико песама Петра Цветковића (Соко, Међа, Капија, Поклон из Африке, Хук, Божићне песме – три целине, свака целина има по 11 песама) аутор показује како је то Цветковић песник природе и културе. Професорова књига Из неизречја у реч аналитички је водич не само кроз поезију и поетику наведених песника. Природно, уз многе поменуте песнике и теоретичаре из српске и светске традиције, она третира широк круг питања везаних за уметност речи.