Саша Радојчић: Слике и реченице. – Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани, 2017. – 109 стр; уредници Дејан Алексић, Ана Гвозденовић; ликовни уредник Драган Пешић
Из белешке о текстовима из ове књиге (нешто преко 30) сазнајемо да су у “првим верзијама писани, казивани и објављивани у периоду 2003-2017.” и да су сврставањем у корице књиге “уношене веће или мање измене.” Саша Радојчић је песник, али и доктор филозофије и магистар књижевности, писац неколико књижевно-теоријских књига (Стапање хоризоната. Песништво и интерпретација песништва у филозофској херменеутици, 2010, Разумевање и збивање. Основни чиниоци херменеутичког искуства, 2011, Увод у филозофију уметности, 2014), али и преводилац са немачког Ханса Георга Гадамера (Похвала теорији, 1996, Филозофија и поезија, 2002, Ко сам ја и ко си ти, 2010), Вилхелма Дилтаја (Доживљај и песништво, 2004), Ридигера Зафранског, Хермана Кајзерлинга, Лу Андреас Саломе (Фридрих Ниче у својим делима, 2016). Навели смо део биобиблиографије овог писца да би читаоци увидели сву “тежину” критичко-теоријских-филозофских питања која су заступљена у књизи и могућности одговора на њих. Већ уводни текст Шта је песма проширује сам наслов на питање шта је уметничко дело. Разумљивим речником Радојчић нас води од Платоновог и Аристотеловог доба, до песника као што су Р. М. Рилке и Фридрих Хелдерлин. Посебно је Хелдерлин био занимљив филозофима и њиховим интерпретацијама. Пише Радојчић: “Можда најчешће филозофски експлоатисан Хелдерлинов исказ је стих који казује да оно што траје заснивају песници (“was bleibet aber stiften die Dichter).” Ево неких ауторових поставки (1. Традиција као основ трајности, 2. Песма као језик у извођењу, 3. Песма као еминентни текст), кроз њихову анализу он одговара на те поставке. У једном од својих разматрања Радојчић одговара на питање Зашто критика мора да буде ангажована? На почетку истиче основе књижевне/уметничке критике: опис, тумачење и вредновање дела, а поводом ангажованости критике став да критичар који тумачи и вреднује неко дело “мора да се изричито заложи за одређене вредности, да се за њих ангажује” (61. страна). Када више критичара једног времена у својим тврдњама “стану” иза вредности дела појединог аутора (књижевника, сликара, музичара…), по природи ствари, то дело улази у националну или општу уметничку традицију. Занимљиво је колико аутор озбиљно схвата наизглед наивно питање које често професори бране да се уопште поставља: Шта је песник хтео да каже? Он каже да је питање можда погрешно, али, наивно, свакако није. Зар би да није тако поједини уметници писали аутопоетичке текстове у другом кључу/накнадном говору објашњавали своје дело!
Пред читаоцима је низ кратких огледа у којима аутор, поновимо то, приступачним речником “прича” о темељним питањима естетике, етике, науке о књижевности.
Никола Вујчић: Скривености, поговор Саша Радојчић. – Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 2017. – 59 стр; уредник Ален Бешић, ликовни уредник Маја Ердељанин
Песник је књигу поделио на четири ненасловљене целине (једноставно, Од I до IV), али свака песма унутар њих има свој наслов. Десет песама прве целине (Ткање речи, Скривање у речи, Уста, Разговор…) представљају прави мали лирски “трактат” о речима, стиховима, говору…Ноторна је чињеница о разликама успелих песама тог тематског плана од писма критичара, теоретичара, лингвиста о истом. И у малој поеми Година (Зима, Пролеће, Лето, Јесен) уз дескриптивне секвенце/стихове, налазимо “тему” речи: ту су белина снега, лед, кромпир у трапу, јабуке и дуње на ормару, али све то је наткриљено меланхоличном рефлексијом о говору без кога не постојимо, тј. “Тамо где нема речи нема ни правог живота. Остаје само немост, предворје смрти. Речи су наше савезнице у борби против начела негације” (цитат из поговора Саше Радојчића, 53. стр.).
Навешћемо у целини песму Уста и део песме Зима.
Уста
Овде се речи коте. Реч ода другу реч.
Реч иза речи се сакрије. Уђе у другу реч.
Неће да заћути, већ рече шта из ње тече.
А једна ћути, стисла је моја уста.
Држи друге, да се зближе.
И сукне, као поскок.
Али не зна на кога.
У неколико стихова пређен је пут од материјалног/телесног до могућег одсуства дијалога иако се речи просто “коте.”
Зима
О, зимо, највише ми речи треба да опишем
твоју белину. Тамо где ничега нема, већ је све
твоје име. Ти знаш о нама све, а ми о теби –
готово ништа. Толико си се угојила да у белим,
меснатим, задебљалим облицима једва
препознајем куће и пут. Светлуца гладак лед
као моје ознојено чело. И речи у себи ћуте.