Четвртак, 12. април у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Сећање: Александар Илић (1945–2018)
Учествују:
Петра Феикова, конзулка амбасаде Републике Чешке
Андреј Кубичек, председник Управног одбора Чешке беседе
Бисерка Рајчић
Милан Влајчић
Ивана Кочевски
Ненад Милошевић
Уређује и води Дејан Симоновић
Александар Илић рођен је 1945. године у Знојму, Чехословачка, данас Чешка Република. Године 1953. Породица се враћа у Југославију после сукоба Југославије са Информбироом – Стаљином.
Године 1963. уписао је Филолошки факултет у Београду, Одсек за општу књижевност и теорију књижевности. У току студија био је 1968. године уредник културне рубрике недељника Студент, а 1969. године и његов главни уредник. Био је учесник студентских демонстрација у јуну 1968. године, када га је на подвожњаку премлатила полиција. Студент је тада доживео четири привремене и једну трајну судску забрану.
После распуштања редакције Студента, Илић се са групом сарадника пребацио у часопис Видици, у коме је био главни уредник од 1970. до краја 1971. године. Посебно су били значајни бројеви Видика посвећени тоталитаризму – бољшевичком у Русији и националсоцијалистичком у Немачкој. Број о Русији је делимично забрањен на суду, а о Хитлеру у целини и дефинитивно. Ипак, са највишег места одбијен је захтев тадашњих совјетских власти да Илић буде примерно кажњен због броја посвећеног руским дисидентима – од Александра Солжењицина до Јосифа Бродског.
Од 1975. године Илић је радио као асистент, доцент и као редовни професор на катедри на којој је дипломирао, магистрирао и докторирао. Магистрирао је 1978. године радом Критика формализма у делу Јана Мукаржовског, пред комисијом проф. др Ивана Богдановић, ментор, проф. др Зоран Гавриловић и проф. др Никола Милошевић. Докторирао је на основу рада Уметничка авангарда и идеологија марксизма-лењинизма, 1989. године, пред комисијом академик проф. др Никола Милошевић, ментор, проф. др Владета Кошутић и проф. др Владислава Рибникар.
Године 1977. потписао је Повељу 77 Јана Паточке, Вацлава Хавела и Јиржија Хајека.
Године 1981. и 1982. Илић је писао књижевне критике за дневни лист Политика. Његово залагање за српске, руске, пољске и чешке дисиденте у тим критикама сврстало га је у цензорску Бијелу књигу ЦК СК Хрватске. За приказ књиге Антонија Исаковића Трен 2 о Голом отоку, добио је награду Милан Богдановић.
Године 1990. Илић је био међу оснивачима Демократске странке. Био је члан њеног првог Главног и Извршног одбора, као и главни уредник листа Демократија. Политички је активан и после изласка из Демократске странке. У току деведесетих година учествовао је у свим демонстрацијама против тадашњег режима.
Године 1998. је због одбијања да потпише репресивни Закон о Универзитету био отпуштен са факултета, на који се вратио на основу судске одлуке издејствоване пре свега истрајним штрајком студената Филолошког факултета.
Објавио је пет књига:
На добровољном раду, критике о српским дисидентским писцима (2000),
Изгнана књижевност, критике о чешким, руским и пољским дисидентским писцима (2000),
Поетизам, студија о чешком авангардном правцу (2000),
Кавез и славуј, историја, теорија и критика чешке авангарде и њене кобне повезаности с идеологијом марксизма-лењинизма, са поговором академика Николе Милошевића (2009) и Од форме до структуре, руски формализам/чешки структурализам, (2010).
Са чешког језика је превео 28 књига – Карела Тајгеа, Милана Кундере, Карела Косика, Ивана Свитака, Јарослава Сајферта, Јана Мукаржовског, Јозефа Шкворецког, Јиржија Динстбира, Вацлава Хавела, Вацлава Клауса, Карела Чапека, Јарослава Хашека, Бохумила Храбала…
Године 2001. Илић је постављен за изванредног и опуномоћеног амбасадора СРЈ, касније СЦГ у Чешкој Републици. Био је амбасадор од 2001. до 2005. године. Држао је у то време предавања на Карловом универзитету у Прагу и Масариковом универзитету у Брну. Учествовао је у раду Форума 2000 Вацлава Хавела, Центра за економију и политику Вацлава Клауса и Савета за међународне односе Јиржија Динстбира. Посебно су била запажена његова предавања и дискусије у Центру за економију и политику и Савету за међународне односе. Председник Чешке Републике, Вацлав Клаус изјавио је да би био поносан да има амбасадора каквог Србија има у Чешкој Републици. Илић је превео две књиге Вацлава Клауса и био је један од његових домаћина у Београду, када је Клаус примљен за иностраног члана САНУ.
Носилац је четири чешка одликовања, два из области културе и науке и једног из области културе и политике. Министарство културе Чешке Републике доделило му је Медаљу Artis Bohemiae Amicis (2005.), Академија наука Чешке Републике доделила му је своје највише одликовање, Медаљу Јозефа Добровског (2005.), а Министарство спољних послова Чешке Републике Медаљу Gratias agit (2011). Илићу је 2017. уручено и одликовање Франтишек Зах. Медаљу Gratias agit, Илићу је 2011. уручио министар спољних послова Чешке Републике, кнез Карл Шванценберг, а награду је Илић те године поделио и са славним британским драмским писцем сер Томом Стопардом.
Радио је као редовни професор на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета у Београду до одласка у пензију, после којег је наставио да преводи и пише.
Међу недавно објављеним преводима Александра Илића је и роман Милана Кундере Бесмртност, који је, као и Илићев поговор за Празник безначајности (у преводу с француског Мире Вуковић), у електронској преписци похвалио сам Кундера.
Последњи превод Александра Илића, објављен за његовог живота, је збирка Бохумила Храбала Моритати и легенде.
Комплетну био-библиографију Александра Илића можете наћи на: