Добрило Ненадић: СЛОБОДА ЈЕ ВЕЛИКИ ЛУКСУЗ
Contents
Добрило Ненадић
СЛОБОДА ЈЕ ВЕЛИКИ ЛУКСУЗ
Разговарала Оливера Ђурђевић
Добрило Ненадић је по други пут у списатељској каријери доживео да његов роман (прво Доротеј а сада и Деспот и жртва) буде проглашен за најчитаиију књигу. За Деспота и жртву добио је и награду „Меша Селимовић”. По његовом роману Доротеј снимљен је филм, а по неким другим тек стовима извођене су позоришне представе. Уз тихо и упорно писање књига у родном Ариљу, Добрило Ненадић бавио се, исто тако тихо, узгајањем малина. За тај агрономски рад добио је силна ордења. Његов најновији роман Ураган појавио се пре неколико месеци у издању „Народне књиге”.
- Ваш последњи роман Ураганкоји се 1999. године појавио у издању „Народне књиге” припада романима који себаве садашњошћу… Колико је садашњост тешка као изазовза писца?
Све је тешко а у исто време и није. По мудрим саветима требало би сачекати да се прашина од свих тих пешчаних олуја које су витлале под овим нашим небесима слегне. Но, ко пожели да угледа јасан обрис ствари и кроз ту густу, готово непрозирну копрену, чини то на сопствени ризик. То је помало и дрскост, да не кажем безобразлук. Голем је то и опак залогај Од кога се лакше задавити него нахранити. Ко се задави, свој удес је сам заслужио, то је праведна казна за умишљеност. Али, с друге стране, без дрскости и безобраз-лука нема ни правог писца.
Ништа мања дрскост није и ако кренете у неко далеко време, неких пет-шест стотина година у прошлост, а у рукама немате ништа осим неколико штурих, и сувише уопштених података које сте напабирчили ту и тамо по историј-ским штивима?
- Једном сте, после објављивања Урагана изјавили дасте све ово што се дешава наслутили у Поларној светлости. Шта је важно за књижевност, наслутити или пронаћи лите-рарну истину?
Опис видео игре у Поларној светлости (1995) остварио се у потпуности у пролеће 1999, овога пута као крвава стварност. Ово би у средњем веку у Шпанији или Италији био сасвим довољан доказ да ме као вешца спале на ломачи.
На једном месту један од мојих јунака вајка се тобож зашто се већ једном не појаве и Немци, јер какав је то уопште рат без Немаца! Дослутио сам да и Немци дођу, и да поново неки немачки генерал овде преузме команду. У Поплави (1982), кроз метафору и алегорију, описани су догађаји који ће се заиста и збити осам година доцније.
Наравно, за књижевност су уметничка постигнућа која су остварена у једном роману неупоредиво важнија од овога о чему сам говорио. То је ван сваког спора. Но добро, важно је и ово. Постоји ту нека интуиција, неко шесто чуло, ма шта ко говорио. То је оно исто чуло, или та нека имагинација која писцу омогућује да се са таквим самопоуздањем креће кроз време, боравећи час у прошлости час у будућности.
- Ураган је означен као роман „о домаћем вашаруташтине”… Мислите ли Ви да таштина или ликови попутВаше јунакиње Маријане представљају искључиво питањепровинцијализма?
Ураган је друштвени роман. Покушао сам по моделу друштвених романа из прошлости да проговорим о овом времену. Ја наравно знам да је овде већ пуних шездесет година тај жанр, тако битан за књижевност XVIII, XIX и прве половине XX века, готово проскрибован. У почетку, у време Брозовог вакта и земана, рађено је то бруталном и голом репресијом, сада је то умекшано, поред бича уведена је и шаргарепа, тај фини, суптилни језуитски систем казни и награда, казни за оне који не поштују модне трендове и награ-да за оне којима је мода застава под којом сложно и задовољно марширају.
А та прича о провинцијском и престоничком менталитету имала је извесног смисла пре појаве сателитских антена, масовне штампе, интернета и свих тих других нити паучине која је премрежила васцели глоб. Сада смо сви у истој мрежи и сви једни на друге наликујемо као јаје јајету.
- Ваши најзначајнији романи означени су као историјски… За Андрића је прошлост само оно што не пролази, докМеша Селимовић сматра да је писац принуђен да, с временана време, зарони у прошлост и исправи недопустиве грешкеисторије и власти.
Не знам на шта се овде тачно мисли: да ли на оно што се у прошлости заиста догодило или на општеприхваћено уверење, дакле, на једну конвенцију да се догодило баш то и само то и ништа друго него то. Наравно, свако зна да се то нешто што се десило никаквим накнадним исправкама не може побољшати, али зато се може веома лако и веома удобно прекрајати прича о том дешавању. Овде је ипак само реч о причи, зар не, причи која је у неким временима, из ових или оних разлога, била заштићена попут јеванђеља и уздигнута на високи, торжествени пиједестал науке, око које је исплетена златна аура… Неко време се та прича одржава, а онда и она усахне као дрво чије су жиле пресечене. У овом веку је неколико пута прича о прошлости темељито прекрајана и мењана, и увек уз обилату и пресудну испомоћ људи у академским тогама.
- Који је Ваш однос као писца према историји?
Према конвенцијама немам неко велико поштовање. Напротив. Клишеи и стереотипи у свему, а поготово у историји као причи о прошлости, једноставно ме нервирају. Можда је ово прејако, тачније би било да сам рекао како ми је све то мање-више испразно и досадно, а најчешће просто глупо, нелогично и неуверљиво. Углавном су то на самом
почетку лоше скројене приче које се одржавају само због духовне и сваке друге лењости ове наше средине. А понекад из конформизма и кукавичлука. Много је Аугијевих штала а мало Херкула.
- Који је утицај малина на Вашу књижевносг?
Ово је једно шаљиво питање, зар не? Добро, многе привидно удаљене ствари се уз мало маштовитости и уз доста логичке комоције могу доводити у везу. Можда бих и сам, ако бих се напрегао, могао да нађем неку копчу између тако удаљених ствари као што су гајење малина и писање књижевних текстова. Додуше, јесам ја чинио и једно и друго у исто време, али зар Достојевски није рекао да је човек једно широко биће и да га треба сузити.
Гајење малина је мој занат. То и није нешто отмено, али то ми је уписано у судбински ћитаб па сам свој претешки терет морао стрпљиво да теглим. Нема, нажалост, ничега ни поетичног ни романтичног у томе. Нисам био агроном манекен каквих је много, нисам умео да фолирам и парадирам. Ја сам заиста радио на терену, а само истински теренци знају какав је то хлеб. Деценијама сам устајао у цик зоре, у пола пет, и враћао се кући у касно поподне, гацао сам по блату, леду или прашини по излоканим сељачким путевима, од куће до куће. Уз све то, натоварио сам себи и те књиге које сам годинама писао. Ако сам, како кажу, и како у књигама пише, имао успеха и у једном и у другом послу, то је нека танка утеха. Сада када се осврнем за собом и погледам шта сам то урадио, могу са горчином да закључим да сам могао са много мање труда да живим неупоредиво лакше и удобније. Као да сам се целог живота пентрао по залеђеним литинама са теретом од педесет килограма на леђима.
- По Доротеју је снимљен филм и постављена позоришна представа, по Роману о Облићу изведена је драма. Шта мислите, да ли ће се то десити и са Ураганом?
Било би добро када би се то десило, али не верујем да је могуће. Нема новца ни за најпрече потребе а камоли за тако једну скупу играчку какав је филм или телевизијска серија, која је, узгред речено, знатно ближа и прикладнија форма за адаптацију неког романа него што је позоришни комад или филм, због самог обима и количине драмског материјала, ако ово није рогобатно што сам рекао.
Главни јунак Вашег романа Деспот и жртва Петрашин свесно страда мислећи да чува своју слободу. Сматрате ли да је у овим временима слобода такође „луксуз на који се плаћа посебан порез”?
Јесте, слобода је луксуз. То није само мој литерарни мотив који сам на различите начине варирао у својим књигама, то је моје лично животно искуство. Живео сам како сам живео јер сам хтео да останем усправан и слободан човек. Нисам био за продају. А могао сам, зар не, да повијем шију пред моћницима, и уз нешто јевтине шмирантске глуме, осмеха и климоглава да се лепо наместим у каквој редакцији, да долазим на посао у подне и да идем с посла сат касније, да пискарам сву ону мрсомудну паламудацију, салату од општих места и ужеглих фразетина и да живим као бубрег у лоју. Изабрао сам ово друго. У Петраршиновој судбини уграђен је и део моје биографије.
- Критичари хвале Ваш језик. Како књижевник негује језик?
Да, хвалили су ми језик а многи и стил. Језик и стил иду наравно заједно. Можда сам ја старомодан, али за мене нема добре књиге која у исти мах није написана свежим језиком и полетним, читким и гипким стилом. Додуше, читао сам многе хваљене, слављене и награђиване књиге које су писане аљкаво и некаквим мутавим и муцавим стилом и језиком, па сам се питао да ли је могуће да ти људи по жиријима имају тако низак укус. Нема Киша, тог сјајног човека који је држао мотку. Час анатомије треба издати у милион примерака и послати га свим школама као обавезан уџбеник. Ако га нема у репрезентативним књижевним делима, где онда уонште има доброг српског језика и у њему оствареног доброг стила? Приметио сам да је кварење стила општа светска појава. Узмимо само бестселер писце, једног са половине века, рецимо Ремарка, и једног с краја, као што је Шелдон. Ремарк према Шелдону? Па го је неупоредиво. Све, све, читава европска култура напослетку ће се растворити у страшном америчком раствору, у тој ужасној каши просташтва и глупости. Ваљда су пророци мислили на ту врсту пропасти.
- Шта може књижевност?
Ништа. Или је ипак боље и свакако тачније да се каже ово: књижевност не може ништа битно и судбински. Но, ако је занимљива, питка и читка, може покаткад некога да разгали, забави, па и да утеши. Па добро, можемо и тиме да се задовољимо.
Некада је књижевност могла много. Сетимо се Балзака и Золе, Толстоја и Чехова, Хакслија и Орвела. Сада поново имамо на сцени грозоморну првобитну акумулацију капитала, али немамо Дикенса, Балзака и Золу, па чак ни нашег Лазу Лазаревића или чичу Милована Глишића.
Већ сам рекао да је створена једна таква клима у којој се затварају врата пред било каквим озбиљнијим друштвеним ангажманом књижевности. Под изговором да је то слабо и банално обесхрабрују се писци да се томе посвете. Системом награда и промиџби, лукавих естетичарских смицалица у виду промоција и рекламирања пожељних, дакле нешкодљивих праваца и разноразних помодних изама, књижевносги се деценијама ваде зуби. Покојни маршал Броз је то врло лукавао смислио. Његови чауши и сензали су милкили и тетошили надреалисте, који су, пак, живели удобно, ваистину им је било лепо. За узврат су они смислили једну књижевност која је рударила у језику. Да не би писали о ономе што се око њих дешавало, о отимачини, насиљу, о ужасним људима који су око себе ширили страх и тескобу, о робијашницама, о затирању грађанске класе и елите, они су заиста и лецршали над реалношћу попут птичица и цвркутали све те бесмислице. Еј, ток свести, аутоматско писање!
Стигла их је казна, сурова казна заборава. Потонули су у безначајност. Остала су њихова имена, али већ са делима ствар је много тужнија. Нико их више не помиње. Од књига тога проседеа није изгледа остала ни једна једина која и данас живи, која се чита и о којој се говори. Све је потонуло. А и како би дракчије? Па тамо није било ничега осим силовања логике и сакаћења језика.
Глас јавности, 8. мај 2000.