Сећање: Славко Лебедински (1939–2019)

Славко Лебедински: ЈА САМ МАЛО СИБИРЈАК

ЈА САМ МАЛО СИБИРЈАК
Са Славком Лебединским разговарала Оливера Ђурђевић

Славко Лебедински рођен је 1939. године у Москви, после Другог светског рата је са родитељима емигрирао из Стаљиновог Совјетског Савеза у Југославију, у Београд, а последњих година живи у Бечу. Прошле године му је у издању београдске „Просвете“ објављен роман Јеврејска перика, који је изазвао значајну пажњу читалаца (прво издање је распродато, ускоро ће се појавити друго). Својевремено, Лебедински је пријатељу емигранту послао писмо у којем је написао: „Изопштеност је оно чиме се човек не намеће. И сада ми се у Бечу чини да сам у другој емиграцији, да претходну нисам препознао на време. Или је нисам добро знао.“ Овим речима писац, иначе аутор и збирки прича Познаник Исак Бељ, Балдахин, Кошуља са адресама, Слатка гугутка и романа Касни ораси, као да је желео да сажме судбину не само своју и својих ближњих, већ и судбину читавог једног века… Са Лебединским смо разговарали за време његове недавне кратке посете Београду.

• Хтели сте да испричате причу о родитељима, улицама, љубавима. „То је могла да буде много погана књига“, рекли сте једном.

– Видите, то је љубавни роман, аутобиографска сага, али из времена комунофашизма. И могла је, доиста, да буде погана књига да сам је исписао „са галамом и бесом“, са мржњом. Прича о томе како њега, Славика, мрзе и како им он сад враћа по зубима. У роману је испричан мали, малечки део онога што се нама дешавало, породици Лебедински.

• А шта се дешавало?
• Од нас су правили циркус смрти. То је био чисти, вива експеримент, који није овога пута инспирисао Ченгеле Менгеле, али јесте Адолф Маркс. Само ја знам колико сам батина појео кад је банула четрдесетосмица у Страхињића Бана и заврљачила своју каменицу у наше прозоре. Зато сам и одбио да одрастем као јунак Лименог добоша Гинтера Граса. Остао сам инфантилац до последњег даха у ексер, последњег ексера у души, и мелема речи.

Рецимо, да се мој Иван, мој отац, одрекао ’49. Аљефтине, моје мајке, ми бисмо, ја и моја мајка Аљефтина, били послати у Сибир, глат. Овако сам ја добио нежног „топлог зеца“ од мојих Дорћолаца.

• Та прича је испричана из дечје перспективе…
• Читава историја се у мом роману, дакле, комунистичка параисторија, прелама кроз дечју судбину, дечју оптику. Деца, поготово ако су нехотично доктринирана, ако имитирају одрасле, умеју да буду гадна, свирепа до даске. Налик на голооточке преваспитаче. Па познат је, у рускомкомпантеону идиотарија, пример два Павла. Павле Корчагин и онај други, Морозов, који је постао славан јер је потказао и угробио оца. Павлуха Морозов је постао национални херој, седам пута, јер је починио оцеубиство. Ја и кажем у роману да је живот, тај безочни куплермајстор, помешао странице Мајн кампфа и Како се калио челик.
• Ипак, Ви сматрате да је Јеврејска перика љубавни роман. По чему?
• Па управо зато што је и суровост и нежност део менија живота и љубави, у свим временима. Уосталом, знате да, кад се распадне љубав, и једна и друга страна износе прљав веш. Ја тај прљави и чисти веш историје и нашег живота нисам скривао, нисам га стрпао у машину за прање леша, да не кажем у машину за прање веша, већ у роман… Љубав сам учио у мојој јединој етничкој јединици, породици.
• Дорћолци, Јевреји, Цигани, Руси… Где нестадоше?
• Нигде нису нестали, забога. Упркос камионима смрти и Папеновим лонцима за прекувавањељуди. Дорћол имамо сад какав имамо и какав смо заслужили, захваљујући педагогији заборава, амнезији. Само наизглед Дорћола нема. Дорћол је осато у литератури Хајима С. Давича, у хрпици прича Перла и Са Јалије, и у књигама не знам зашто заборављеног господина литературе Оскара Давича, а ту пре свега мислим на његову Хану и роман Господар заборава.

Партаје, капије, црвени цвет кестена у јеврејској авлији на Јалији… Ко уме да гледа, довољно је а види на Дорћолу, данас, дугоногу роду на крову, перо пепељасте гугутке пред кућним прагом, зарез таблића на рагастову, пухор пепела, ваздух станара којих нема, и мук Шабата. Све је нестало, све је остало.

То је тај циркус нестајања. Преживели Дорћолци су били расељени на Нови Београд, Чубуру, у Маринкову бару. Њихове куће на Јалији су немилосрдно рушене и на њиховом месту, у улици Мике Аласа, на пример, никли су грозоморни комсолитери, небодери. А Дорћол је, знате, моја једина домовина.

• Ваш роман је одређен и тим стаљинистичким оквиром. Има ли краја стаљинизму, или постоји његово продужено дејство?
• Мало се најежим кад поменете то продужено дејство. Ја му не видим засад конац са крајем, узимајући у обзир нашу актуелну збиљу. У своје време, ту нашу невољу Салвадор Дали је називао „марксизам ала Гручо“. А ја бих рекао: марксизам ала Адолф Маркс. Наиме, трећи брат Маркс, од пет комичара, звао се, нимало случајно, Адолф, а последњи и најмлађи је Карл, Маркс.

Адолфу Марксу припада и ова лепа мисао: „Злато комунизма може да припада будали. Зато уживај, будало, у сјају док можеш.“ И ми уживамо у њему, истрајно и претерано. Тај бацил нам је, верујте, уштрцан дубоко. Боље се примио него Русима, носиоцима пројекта из Октобра.

• Може ли се комунизам ипак некако надмудрити?

– Ја могу да Вам одговорим колико знам. Живети нормалним животом и умрети природном смрћу, и то је заувар. Ја сам још увек довољно жив. Моји родитељн су умрли природном смрћу.

Комунизам није пуштао моју мајку да оде у Тјумењево, одакле је она била родом и где није била најмање тридесет година. Нису је пуштали ни да привири у Совјет земљу.

• Ипак је посетила Тјумењево…
• После тридесет година, ипак се домогне Москве. Објасни да хоће у Новосибирск, да после толико година види своје рођаке. У Новосибирску опет обијање прагова: „Хоћу да их видим, не идем док ме не пустите да видим своје рођаке, Мотју и Ивана Давидовича…“ А то Тјумењево је место сибирских логора, забрањена зона. „Ње пускајем!“ „Морам“, каже мајка Аљофа.

Оде она у Обласни комитет и тражи да је пусте у Тјумењево. Наравно, и они су људи, иако им је срце на левој страни. „Ево ти сутки, 24 часа, ни минут више, види родбину и враћај се.“

Ту ти се она досети како да она и њен рођак Иван победе комунизам са нељудским лицем… Рођак позајми раздрндани мотоцикл са приколицом, и его их у Тјумењеву, возе укруг. Рођаци, један по један, чекају је и ускачу у приколицу, она седи на задњем седишту. Да, Сибирци су сјајни људи. Ја сам мало Сибирјак. Они причају и возе се, улазе на смену, један па други, и причају, отварају своју смрзнуту, сибирску душу, и она отвара своју душу.

На растанку, по истеку 24 сата, они јој даду што су јој чували. Слатко од смородине, сибирске рибизле, које су спустили у земљу, природни замрзивач.

Рођаци су јој чували слатко од смородине и сад купили, на брзака, комплет од шест шерпи. Кабасте шерпе, али је поклон од срца. Сузама су заливали земљу, јер Руси ако не плачу, нису Руси.

• Када сте почели да пишете Јеврејску перику имали сте само фотографију…
• Прва верзија романа била је без централног поглавља „Три невољна потписа испод једие фотографије из тмурног октобра лета 1944.“ Замолио сам издавача да фотографију Славика, главног јунака књиге, придружим написаном тексту, са потписом испод фотке. Хтео сам да напишем неколико конвенционалних редака, а написао сам, за десетак дана, нешто мање од сто страна. Фотографија је банула, искочила из трезора памћења мог живота, а била је дивотна ствар…
• „Помни!“ То је последња реч Вашег деде… Да ли је то и реч која је била подстицај за писаље Јеврејске перике?
• Да. То је реч рабија Иље Јаковљевича, мога побочног деде који је са своје јеврејске столице био натеран да уђе у немачки камион смрти, душегупку.

Моја слика, тачније, фотографија Славика у московском дворишту и реч помни биле су једини факти којима сам располагао. Постоји, наравно, и онај апокрифни део из којег сам сазнао шта се мојим родитељима дешавало. Постоји и тај камион смрти и читаво наше породично стабло живота и смрти… Дечак и одрасли човек, који у „Потпису“ прича о Славиковој московској судбини, и аутор, који има визит- карту језичког Вавилона, настали су и живели као расути поленов прах постојања.

• Ваш роман је један критичар назвао „жаргонским Вавилоном”.

Па сад, не бих се превише, или бар не одмах, сложио са мојим критичаром, мада у томе има два-три зрна соли. Када је реч о мом роману, у питању је мало шире подручје града Вавилона, заједно са кулом и Пушкиновим куплерајем. Јер у Јеврејској перици ја користим руски, немачки, италијански… Помињем и мурга језик циганског бога Пенге. Користим и француски као дрипац Дорћолац. У „Три невољна потписа” ја престоницу романа селим са мог Дорћола у Трећи комунистички Рим, стоглаву Москву. Дакле, у улицу Садово Спаску, где сам дуго стајао на столици.

Мој Вавилон је мало друкчији. У пукој је близини Красне плошчади. Тамо су хетакомбе смрти, тамо је Љубјанка, где је било стратиште за људски материјал. Тако да језик и јесте и није Вавилонска кула у арији Вавилона. Језик је, ја тако верујем, ту само у функцији романа, није у прилици да ради само за себе. Он је ту да бисмо могли да схватимо дечака Славика, главног јунака, са фотографије, и руску реч помни, све што се дешава у том каруселу и куплерају светске историје, па био он на Дорћолу или на тој својој светој столици.

• Да ли ћете причу о том, како Ви кажеге, „циркусу нестајања” наставити у следећој књизи?

– Радим сад на Абажуру смрти и Аламуњи. То су саставни делови трилогије о Аљи и Ивану, о циркусу смрти. О томе како се распало моје породично благо, предмети, фотографије изједене од црвених мишева, чиста кавалерија рустикана. Пошто су те књиге део мога хабитуса, не само као писца већ као човека који исписује литературу властите коже, ја морам да их доведем до краја. Без журбе.

Репортер, 19. јануар 2000.