Марко Паовица: ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ
Contents
Кафе Westend у Бечу, јуна 2000. године. Слева укруг: Слободан Зубановић, Васа Павковић, Славко Лебедински, Борислав Радовић, (Драги Бугарчић заклоњен својим пекарским торбама са кафанског чивилука), Бранко Андрић Андрла, Милутин Петровић и Марко Паовица
Марко Паовица
ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ
(Опроштај од Славка Лебединског)
Драги чланови породице и поштована родбино мога уснулог пријатеља, придружујући се с тугом вашем болу због губитка супруга, оца, брата и ујака, захваљујем вам на учинињеној части, да на овом месту, овога часа, пред окупљеним колегама и осталим пријатељима драгог нам Славка Лебединског кажем неколико речи о честитом човеку и врсном писцу са којим сам делио дане и ноћи разговора за седамнаест година нашег дружења у Бечу. Обичај је у оваквим приликама да се подсетимо коме заправо одајемо последњу пошту, од кога се у ствари опраштамо, ко је био и шта нам је значио онај којег управо испраћамо на његово, како се каже, последње путовање.
Славко Лебеденски је рођен у Москви 20. јуна 1939. године од мајке Аљефтине Васиљевне, девојачки Кљујеве, најближе рођаке песника Николаја Алексејевича Кљујева, и оца Ивана Собола из Хрељина, крај Ријеке, то јест Ивана Ивановича Лебединског, како је за Соболовог боравка у СССР-у гласило његово конспиративно презиме. На рођењу добија име Вјачеслав, које задржава у својим личним исправама, док очев псеудомим постаје његово грађанско презиме са којим, уз лично име Славко, по доласку породице у Београд године 1945, улази у спортску и књижевну јавност Србије и друге Југославије. (Вјачеслав Лебедински био је пионирски шампион Београда у шаху и две сезоне првотимац ФК Црвена звезда. У екипи са Драгославом Шекуларцем.) Са родитељима и сестром становао је две и по деценије на Дорћолу. Студирао је, и дипломирао, светску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета.
Од 1958. Славко Лебедински објављује прозу, преводе са руског и исписе о литератури. Уређивао је прозу у студентском месечнику Видици (1965–1969), а уједно је био и уредник едиције истоименог часописа (1972– 1977), као и едиције ДОБ, при Дому омладине Београда (1977). Од 1971. године до 1992, када се сели за Беч, радио је као коуредник у Додатку за културу дневног листа Борба. За живота, Лебедински је објавио пет књига приповедака и два запажена, изузетна романа код најугледнијих српских издавача друге половине прошлог века. Превођен је, у периодици и антологијама, на десетак страних језика и добитник је више српских и југословенских награда за кратку причу. Један избор његових раних приповедака појавио се на пољском језику, 1987. у Кракову, а други, на језику оригинала, у београдској СКЗ 2010. О приповеткама и романима Славка Лебединског писали су најугледнији књижевни критичари његовог стваралачког раздобља и оставили преко седамдесет библиографских јединица о његовим књигама. Ни електронска ладица Славка Лебединског није остала празна када је, у Бечу, фебруаруа 2009. године, доживео тежак мождани удар којим се окончао његов стваралачки век. У то ћемо се, надам се, ускоро, са сетом и ретким читалачким задовољством уверити.
Са Лебединским сам се упознао једне прохладне јесенске вечери 1992. Пред порталом Катедрале Светог Стефана у Бечу чекао ме са подигнутом крагном светлог мантила, под црним шеширом ширег обода и најновијим бројем париске Литературне газете испод руке, збојит човек средњег раста у понајбољим, нешто зрелијим годинама. Отишли смо у ресторан Прикл на бечком Рингу и, већ после друге вотке послужене у минијатурним стакленим чизмицама, прешли на ти. И развезли причу као да се познајемо већ коју деценију, а тако се најчешће прича када је коска приче, како би рекао Славко, заједничка. А то су нама биле књижевност и уметност, писци и сликари. Наши и светски. Поред новости из земље и генерацијског, мога и његовог, журнала. Славкова тема били су најчешће Тишма и Црњански, као да их је стално имао у рукаву. Јер их је обојицу и лично познавао. А штамтиш, са гостима из Београда и Србије, каткад и неким бечким писцем, најчешће ипак у четири ока, чували су нам кафеи: Вестенд, Каиро, и Ремиза. Овај последњи у приземљу родне куће Алфреда Адлера, иза које су, недалеко, Лебеденски и становали. Кад год се запутим том својом бечком стазом, застанем десетак секунди на увиру Денглергасе у вањски део Мариахилферштрасе гледајући хоће ли из своје Деветке опет некако да искорачи Лебединац. Но, само ми се, у трену, одврти цео дугометражни документарац, па прођем. Стиснутих зуба. Изостављам казивања о дипломатским пријемима, изложбама и бројним књижевним приредбама којима смо заједно присуствовали или у њима учествовали.
Прозни свет Славка Лебединског делује, по својој судбинској и карактеролошкој разнозначности и менталитетској посебности, неодољиво привлачно и некако раритетно усудно. Егзистенцијални и наративни простор његовог прозног света јесте углавном Дорћол, најстарија београдска четврт, у временском распону од послератног доба до раних седамдесетих година прошлог века. Пратећи помно током дужег преображајног раздобља животне прилике нарастајућег велеграда, Славко Лебедински из приповетке у приповетку проширује угао свога књижевног увида у тамну чаролију градске свакодневице и у затајне просторе људске душе. Он изводи под светлост слова бескрајну поворку ликова најразличнијих судбина и оцртава панораму њиховог животног простора. Поред круга стародорћолских ориђинала и њихових загонетних особености, приповедачки свет Лебединског сачињавају махом љубавни и брачни парови у латентном или у отвореном неспоразуму, остављени мужеви и одбегле жене, удовице станодавке, закинути радници и ситни службеници, вечити студенти, ражаловани официри, неуспешни писци, келнери, пијанци, кафански клуподери, џепароши и уличарке, бродарски отшелници и пристанишни преступници, уопште, бродоломници од сваке руке; али, такође, и репрезенти друштвено успешног, пословног и бирократског соја, не мање мучени осећањем личног незадовољства, егзистенцијалне празнине и животне промашености.
И да сведем. Крећући се својим приповедачким лавиринтом на видном одстојању од главних поетичких трендова у савременој српској прози, бирајући пут којим се ређе иде, Славко Лебедински суверено потврђује свој ауторски идентитет атрактивног, вишеструко значајног урбаног приповедача. Живописним приповедачким и романескним везом он поступно заокружује свој увелико јединствен, замаман прозни свет, прожет нежношћу и суровошћу, дахом и духом доскорашњег, већ поприлично заборављеног Београда, и нарочито, драматичним животним ритмом Дорћола, његове жиле куцавице. А као одсјај тога света, насељеног у више књига, трепери сазвежђе Лебединског на балдахину српске прозе.
Да га смотрите, довољан је и један нехотичан поглед. Додуше, поглед мало у страну. Тако је, наиме, засада моловано наше књижевно небо. Али ће нова читања, чврсто верујем, изменити нашу астралну књижевну мапу и то сазвежђе неминовно примаћи зениту поноћног сунца. Али, богме, и нове странице Славка Лебединског, којима се унапред радујемо колико данас тугујемо у захвалном сећању на лик њиховог писца.
Марко Паовица У Београду, 7. септембра 2019.