Стогодишњица Воје Чолановића
Уторак, 15. новембар у 19 сати
Српско књижевно друштво
Француска 7, Београд
Учествују:
Марко Недић
Васа Павковић
Јелена Журић
Води: Дејан Симоновић
ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ
Рођен 15. септембра 1922. у Босанском Броду, Воја Чолановић је, због очеве службе, од треће године са породицом и млађом сестром живео у Славонском Броду, а од 1932. до краја живота у Београду. Ту је завршио четврти разред Савиначке основне школе, а потом и Трећу мушку гимназију, у којој ће матурирати после шестоаприлског бомбардовања Београда. Ратне године ће делом провести у Београду, са мајком и сестром, а онда и у другим местима, као обвезник Националне службе рада, те на принудном раду у борским рудницима. Од јесени 1944. до ослобођења земље 1945. ратовао је као ваздушни стрелац на бомбардеру у склопу Југословенског ратног ваздухопловства, за шта је одликован Орденом за храброст.
После рата се, захваљујући знању четири језика (немачког, француског, енглеског и руског), запошљава у Танјугу, у Спољнополитичкој служби – за Блиски, Средњи и Далеки исток. На послу редигује и сажима вести и извештаје, понешто и преводи са хел-трака и телеграфских записа, а убрзо почиње да пише и чланке, које објављује у тада управо покренутом часопису „Тридесет дана”, чији је уредник био Душан Тимотијевић. Тада се поново враћа и писању прозе. У Танјугу ради уз Станислава Винавера и Десимира Благојевића, који га охрабрују да се бави писањем.
Иако је студирао на Филозофском, Филолошком и Правном факултету (историју уметности, језике и права), дипломирао је на Високој новинарској и дипломатској школи, што је било сасвим у складу са професионалним опредељењем за посао новинара. Најпре је у Танјугу и Југопресу радио као уредник за науку, културу и уметност, а од 1970. и на Телевизији Београд као први уредник Научног програма. Годинама је уређивао издања из области светске књижевности у Издавачком предузећу „Рад”, био је ангажован и као драматург у Београдском драмском позоришту, а у дужем периоду – и као члан уредништва у часописима „Савременик” и „Књижевност”, и у уређивачком одбору Српске књижевне задруге (библиотеке „Поучник”). Водио је београдску редакцију југословенског магазина „Encyclopedia Moderna”, и био секретар (1966–1968) и председник Српског ПЕН Центра (1980–1982). Више од једне деценије био је члан стручног односно издавачког савета часописа за популаризацију науке „Галаксија” (од другог броја, 1972). За овај часопис је преводио научнопопуларне чланке са неколико језика и писао текстове из више научних области и дисциплина: лингвистике, биологије, генетике, психотронике, футурологије. Био је секретар Пагвашке групе Србије, националног огранка покрета за мир који су 1957. основали Алберт Ајнштајн и Бертранд Расел.
За више од пола века списатељског стварања објавио је четири збирке приповедака „Оседлати мећаву” (1958), „Мирис промашаја” (1983), „Осмех из црне кутије” (1993) и „Начело неизвесности” (2003, избор Васе Павковића допуњен, поред осталог, причом „Опште место”, која се ту премијерно појавила) и осам романа – „Друга половина неба” (1963), „Пустоловина по мери” (1969), „Телохранитељ” (1971), „Леви длан, десни длан” (1981), „Зебња на расклапање” (1987), „Џепна коб” (1996), „Лавовски део ничега” (2002) и „Ода мањем злу” (2011). Посебно место припада монографској књизи „Воја Чолановић” (2012). Осим тога треба поменути и дела „Легенде о старим јапанским јунацима” (1967) и „Прекрајање живог: генетичко инжењерство – достигнућа, предвиђања, опасности” (1998). Дневнички записи од 1941. до 1945. године објављени су постхумно у двема књигама: „Шапат испод обешених : из мојих дневника за немачке окупације” (2019), коју је Воја Чолановић сам припремио за штампу, и „О опстанку и бивству : дневнички записи 1942–1945” (2022), која је приређена уз сагласност породице.
Са енглеског језика је превео више наслова: Фокнеров „Реквијем за искушеницу” (1960), „Капа” Рјуносукеа Акутагаве (1961), „Дуго путовање у ноћ” Јуџина Оʼ Нила (1964), „Уметност кроз векове” Хелен Гарднер (са Војином Стојићем, 1967), „Девојка Италијанка” Ајрис Мердок (1968), „Црно је моја омиљена боја” Маламуда (1969), „Савремени јунак” Луиса Бромфилда (1976), „M. A. S. H.” Ричарда Хукера (1973), као и дела „Други светски рат. Том 2, Њихов најлепши тренутак” Винстона С. Черчила (са Калиопом Николајевић, 1966), „Живот и дело Сигмунда Фројда” (књ. 1 и 2) Ернеста Џонса (1985) и „Историја религија Истока и Запада” Тревора Линга (2003). Сем чланака за „Галаксију”, В. Чолановић је са француског и енглеског језика преводио и постпродукцијске сценарије ТВ серија из књижевности и ликовних уметности.
Воја Чолановић није учествовао у полемикама ни између „реалиста” и „модерниста”, нити се касније поводио за књижевним струјама, остајући усамљен између представника тзв. „прозе новог стила” („стварносне прозе”) и „постмодерниста”. Преводио је и читао, у највећој мери, дела из англосаксонске књижевности, и шездесетих и седамдесетих година писао есеје о оним америчким писцима који још код нас нису били ни преведени, а које ће каснија критика тумачити као претече постмодернизма или као постмодернисте. Драгоцени су есеји о Фокнеру и писцима који ће тек деценију доцније и код нас бити тумачени као постмодернисти (међу њима су Томас Пинчон, Џон Барт и др.), али ти текстови до данас нису сабрани у посебној књизи. Боравио је 1965. у Салцбургу на Семинару америчких студија Ихаба Хасана, једног од првих теоретичара постмодернизма, са којим је постао пријатељ, и по чијем позиву је крајем 1968. године у Америци држао предавања о југословенској литератури. Међутим, није себе сматрао постмодернистом, нити је, природно, веровао у релевантност било ког облика сврставања.
За стваралачки рад Воја Чолановић је добио неколико значајних признања: „Бенито Хуарез” (за роман „Друга половина неба”), Нинову награду (за роман „Зебња на расклапање”), Андрићеву награду (за приповетку „Природан одговор”) и награде „Стеван Сремац”, „Бора Станковић” и „Данко Поповић” (за роман „Ода мањем злу”). За сценарио ТВ филма „Уместо кристалне кугле”, Чолановић је 1975. награђен бронзаном Prix Futura на итоименом бијеналу футуролошког ТВ филма у Западном Берлину, а за „Винчу, метрополу искони”, 1990 – Сребрном плакетом „Никола Тесла” на XVI међународном фестивалу научно-техничког филма у Београду.
Преминуо је 14. октобра 2014. године у Београду, у 92. години.