Васа Павковић: Океан Дунав – приче из природе, поговор написао Никола Вуколић – Бања Лука; Београд: Задужбина Петар Кочић, 2016. – 125 стр.
Васа Павковић је један од најзначајних савремених српских књижевника. Своју књижевну активност развио је у неколико праваца. Од осамдесетих до данас објавио је 10 књига поезије 6 књига прича, 3 романа. Други ток је књижевно- научни са 7 антологија и 6 књига критичких текстова, а ту су и приређене књиге из књижевног наслеђа (нпр. Сабране песме Милана Ћурчина, и друге). За књигу Океан Дунав добио је награду задужбине која носи име приповедача и “песника” природе Петра Кочића. Књигу можемо читати као приповедни венац који се због лајтмотивске стране разликује од збирке прича, али и као кратак лирски роман првога реда који се својом вредношћу природно уклапа у већ канонизовани низ од свега неколико таквих романа у српској књижевности (нпр. Људи говоре, Крила, Дневник о Чарнојевићу, Проклета авлија, Улога моје породице у светској револуције, Рани јади). Уколико бисмо уклонили наслове 16 краћих текстова и оставили само нумеролошке ознаке ( од 1 до 4, или додали 1. поглавље, 2. поглавље, до завршног 4. поглавља формална страна моје тезе о роману била би можда јаснија). Ово није прича о риболовачком хобију већ о човеку очи у очи са “дивљом” природом. Описи природе осим Кочићеве вештине упоредиви су са Ловчевим записима Ивана Тургењева, описима Ивана Буњина, авантуре у којима се лако губи глава са Џек Лондоновим, најзад, кад је реч о појединцу и природи ту је неизбежни Робинзон Крусо. Леп би се упоредни списак могао начинити поводом Павковићевог Океана Дунав. Прво поглавље је детињство и сазревања уз оца који учи дете да воли природу и риболов. Описи и топоними надомак Београда и у околини Панчева сугеришу да и у Србији постоји џунгла налик амазонској, додуше нешто мања јер је и Србија картографски мања од Бразила, ту су и Тамиш који се од дивљег, бистрог потока у румунским Карпатима до утоке у Дунав претвара у мирну готово непомичну реку, па канали система Дунав – Тиса – Дунав, силни рукавци, стајаћа вода, баре, мртваје, готово непроходни честари и синтагме попут ових: Илићев дунавац, Јојкићев дунавац, па Ивановачки, Дубоки и Зелени кубик, Поњавица, Надел, Чента и Сланкамен, места су на којима дечак проводи слободно време. У завршном делу овог поглавља видимо зрелог човека који се у чамцу са још два пријатеља налази на средини матице где је “океан” Дунав широк нешто преко пола километра. У другом и трећем поглављу настају драматичне приче у којима је јунак најчешће сам у потрази за местом погодним за риболов. Он посматра пар кобаца који на крову напуштене куће вреба на троме голубове, поред једне мртваје улази у полусрушену колибу и затиче старца прекланог врата, приликом доласка на риболов скоро затиче на делу крадљивце који пљачкају црвени “fiat uno”, да од њега остаје само лимарија, по коју ће доћи касније. У једном сегменту због ходања по августовској жеги готово пада у прединфактно стање, да би када се због сећања на то место вратио аутомобилом наишао на пожар који се ширио са обе стране насипа: једини излаз био је додати гас и проћи кроз пожар, на срећу дубина му није била већа од тридесетак метара, већа би топила гуме и ето смрти у једном од четири елемента (подсетимо их се: вода, ватра, земља, ваздух). Претпоследњи реченице завршног 4. поглавља су права мала ода Делиблатској пешчари, рецимо, поетска проза:
“Ништа не замерам пешчари ни ледене зиме, ни преврела лета, суше и смрт.
За мене она је јединствено гигантско биће којој сам посветио зреле и најзрелије године свог живота.
Требало је да цео претходни живот посветим њој. Да будем шумар – или, зашто да не? – да као моји преци чувам овце по њеним ливадама.
Какве књиге, какви бакрачи!
Требало је – изненада се освешћујем – подижем себе у седећи став.”
А умирући акорди романа љубавна песма, кад се прочита јасно је за кога:
“Волим те, Пешчаро, рекао бих када то не би било патетично и немодерно.
Волим твој мирис ливада и сувог песка! Мирис твоје боровине и пољских цветова.
Волим ћув твог јулског врелог ветра и тишину твоје несвестице.
Све сам то доживео и то ме испуњава снагом да корачам назад.
И да живим, даље, даље…”
Може се неком учинити да је писац ових редова због награде “Петар Кочић” написао хвалоспев књизи, из обичне и помало стручне књиге о риболову и фотографисању тако малог створа као што су лептири роман превео је у већ класично наслеђе досадашње српске прозе. Али није. Написао је објективан, помало неутралан и хладан текст јер у својим тумачењима суштински заступа руску формалистичку школу, чешку (тзв. Прашки круг) и француске структуралисте.
За крај упутно би било послати по примерак књиге риболовачким друштвима од извора Саве до напуштања Вардара у Македонији, рибарима брзих вода, јадранским усамљеним рибарима у својим чамцима, а свакако и индустријском рибарењу и преради рибе. Превести је за енглеско, шпанско и највеће кинеско говорно подручје, јер пуно је рибара, али по природи ствари не умеју да пишу о риболову. Финансијска ситуација и писца и Задужбине би се сигурно поправила.
Н. Ћосић, 20. 4. 2017