Песме уврштене у књигу Дете настајале су у периоду од десетак година крајем прошлог и почетком овог века. Нису се уклапале у књиге које сам тих година објавио. Тако ми је изгледало. Остале су расуте по фасциклама, заборавио сам на њих. Кад сам релативно скоро написао песму Дете и још неколико песама у којима се помаља детињство, сетио сам се скрајнутих песама о добу у коме се биће формира. И после лако, веома брзо, склопио књигу. Имао сам могућност да бирам, било је стотинак песама на располагању. Оне су заправо чекале ту једну песму, која је нека врста објашњења и алибија.
Две године после објављивања књиге, неке ствари ми изгледају много јасније. На пример, јасно је да сам књигом Успон затворио једно поље тематских и мотивских интересовања, да сам грађу која је дуго била ипред мене разврстао и уобличио. Песнички језик који станује у књигама које претходе књизи Дете није желео да мења адресе. Добро му је и комотно тамо и нека тако и остане. Било је, стога, логично да нешто треба мењати. И промена је сама дошла, тихо, као на прстима, како то обично и бива; дошло је најпре подсећање на давне песме које су изгубиле наду да ће постати видљиве.
А с њиховом видљивошћу, постало је видљиво штошта још. Не само поједини догађаји, личности и њихово дело, не само слика друштва, како се говорило, из седамдесетих година прошлог века, него и нешто што је за мене у време кад сам склапао књигу било врло важно. Наиме, било је јасно да осветљавањем давног декора у коме сам одрастао, осветљавам аутопоетичку сценографију, оно што је споља. Истовремено, однос према неким детаљима који суштински чине тај декор, говори о ономе што је унутра, а пресудно је одредило моја схватања света и поезије. Дакле, реч је о двоструком аутопоетичком усмеравању светлости.
Отуда, књигу Дете доживљавам као веома светлу. Она на једној страни слави поезију као немерљиво посвећење и као чуђење, а на другој сагледава свет из позиције некога ко је загледан у себе, али сасвим свестан стварносне димензије, и утолико спреман да стварности не допусти превагу. У поговору књизи Данијела Ковачевић Микић износи луцидно запажање: „Збирка тематизује и проблем света-по-себи и света-за-себе, тј. проблем субјективне и објективне перцепције стварности. Границе света су границе наших спознаја и доживљаја. Ако појединац не осећа себе у отуђеном свету, он стваралачким чином може да створи свет за себе, изнутра.”
На другом месту у поговору, Данијела Ковачевић Микић каже: „Отуд, лирски поступак почива на супротстављању две перспективе: дечје, екстровертне, окренуте споља, ка свету, и интровертне, одраслог бића које у судару са светом просторе радости тражи изнутра, у сећањима и преживелим жудњама. Спољни свет постоји, али није у фокусу лирског ја. Свет детињства је одређен као време интензивних доживљаја и чулних перцепција које се протоком времена преплићу с читалачким и сопственим животним искуством те смисао и тумачења добијају накнадно.”
Песме које су у поменутом стваралачком чину настајале пре двадесет и више година, неминовно су претрпеле мање измене. И без измена, оне су биле другачије од већине песама у мојим последњим књигама. Краће су, језгровитије, исказ је директнији, еконимичнији, како примећује Александар Лаковић у својој књизи Поетички тетраптих. Чини се и да су проходније. Формална страна песама утицала је на низ кретања у њима. Пре свега на брзину смењивања слика, на брзину додиривања и прожимања спољашњег и унутрашњег. О томе и о другим одликама књиге, веома лепо и исцрпно писали су Никола Маринковић, Жарко Миленковић и Давид Кецман.
Књига Дете настала је на неки начин случајно, од песама које су биле безмало заборављене, написане да свог аутора бар мало одмакну од опсесивних тема и нелепе стварности. Међутим, дочекале су време да буду тема. Сада ми изгледа да у томе нема никакве случајности.