Злата Коцић: Хармон, поговор др Радивоје Микић.- Чачак: Градска библиотека Владислав Петковић Дис, 2017. – 112 страна, цртежи на корицама и у књизи Јана Растегорац Вукомановић
Књига Хармон је избор из поезије Злате Коцић и објављује се поводом додељивања Дисове награде за 2017. годину. Ауторка пише поезију (9 књига песама), преводи са руског језика (класични и авангардни руски песници и песникиње: Пушкин, Љермонтов, Тјутчев, Хлебњиков, Бродски, до Јелене Шварц, Олге Седакове, Александра Радашкијевича; превела роман Мајстор и Маргарита М. Булгакова, прозу Ивана Буњина, Валентина Распутина…), пише есеје. Професор Радивоје Микић у свом поговору (99-104. страна) прецизно уочава основне тематске преокупације ове песникиње, али и низ песничких поступака којима остварује песму/дело. Рећи ћемо и ми да је у готово свим фазама/ауторкиним књигама, препознатљив елемент српске фолклорне подлоге оствариване у лирској и епској поезији, ако хоћемо можемо рећи да и данас и док је народа света фолклор траје, развија се и мења. Само велики песници успевају да утисну свој ауторски печат при том не преписујући исти тај фолклор свог или било ког другог народа. Други моменат је традиција авангардне српске и руске поезије, “и то посебно оног њеног крила које се заснивало на настојању да се на нов начин уреди однос између два основна елемента сваког језичког знака – звука и значења, да се уреди тако да звук добије место које раније није имао.” (из поговра Радивоја Микића). Треће поље ауторкиног интересовања, интелектуалног и емотивног порива јесте духовна поезија нарочито уочљива у спеву Лазареве лестве (2003, 2010). Навешћемо две песме из књиге Мелод на води (2008). Наглашавање риме болдом урадио је аутор овог текста, а у поговору професор Микић детаљније се бави облицима песничког говора ( од лирских минијатура до спевова, метричким обрасцима у распону од шестераца до стихова са преко петнаест и више слогова) у поезији Злате Коцић.
ПЛАТА ДУШИ
То није дебло. То су Адам и Ева
у пра-загрљају. У заносу венчања
свепланетарног. То их дивовске силе
крунишу благословом (клетвом!) брујања:
то није крошња – то је родослов Постања.
Платан је чудо. Божја плата души
ганутој честицом. Споменком. У ранама
еденским, латица и лепоте препун,
хербаријум прса немоћно дреши узе
пред гетсиманском буром у гранама.
КОНФЕТЕ
Брзи данас јахачи са светлошћу утркују се.
Гласнике не шаљу. Пробију ваздушни зид,
бану у пола речи, пола сна, пола чанка.
Угарак распечате, гроб, глину.
На недужни рељеф – ескадриле сруче брда
конфета касетних, пуњених разорном бојом
рђе: незајазивим преплављују страхом
пештере, дубодолине, висове.
Ето, две успеле метафоре: разорне касетне бомбе су и конфете, а боја рђе исовремено је боја, али и рђави, лоши људи. Из дуже песме Маглена ћуприја навешћемо њен крај у коме се види песникињино ослањање на народни говор и његову лирику.
*
Сврљиг. Оно моја мати, корачајем срне,
Сврљишке планине на рамена прти.
Стопут су јој лакше од шамије црне. Коло води.
Оро око гротла врти. Оцу моме памет од кружења трне –
у подне ми к сунцу благосиља путе,
у поноћ ми, слутим зазидава сенку у земљу.
У земљу или своје скуте.
Оро:
гледанице неси
драгосанче несмо
виленили беси
бршљан и повесмо
У последња четири стиха доследно изведени стихови од шест слогова.
На крају, кажимо и то, поезија Злате Коцић превођена је на руски, енглески, француски, бугарски, кинески, јерменски, немачки, пољски језик. Како је преводиоцима било, то само они знају тражећи еквивалентне речи у својим језицима за речи и језик на коме пише песникиња. О Златиној поезији објављена су два зборника критичких текстова, са библиографијом.